Година дебитаната – једна игра случаја

Уколико се завири у свет статистике и бројева филмске, економском кризом уздрмане 2012. године, стиче се утисак да је српска кинематографија равна чуду. Нит’ мање пара нит’ већег броја произведених филмова!

На језику бројева, а у сектору дугог метра то изгледа овако: 19 играних (14 српских и 5 мањинских копродукција) и 10 дугометражних документарних филмова од којих је завидан број, осим фестивалског, имао и редован биоскопски живот. Уколико се овим бројевима придода и број 11, колико у 2012. има аутора који су дебитовали у форми дугометражног филма (10 филмова 11 редитеља), свако наиван може стећи погрешан утисак. Да је српска кинематографија добро организована, чврсто постављена, државно издашно потпомогнута и самим тим и моћна – што све није тачно, јер нити је Закон о кинематографији у пуном облику заживео у пракси нити је то држава „одрешила” буџетску кесу, а и нешто шкрипи на релацији Министарство културе – Филмски центар Србије, те матичне куће свих српских синеаста.

Оволики, рекордни број филмских дебитаната у 2012. години није резултат организоване бриге о филмском подмлатку, већ резултат тешких, истрајних и појединачних довијања и борби филмских аутора и њихових продуцената (неки од њих су и сами дебитанти) да дођу до жељеног циља: снимити филм плус приказати га у биоскопу. Јер од тога живе и они и њихове породице и породице комплетне филмске екипе. Није, дакле, реч о кинематографском плану или организованој намери, већ о пуком случају који ће се тешко поновити у наредној години.

Током 2012. у биоскопима сте гледали (неке још увек гледате) дугометражне дебитантске филмове: „Жућко – Прича о Радивоју Кораћу” Гордана Матића (играно-документарни), „Устаничка улица” Мирослава Терзића, „Клип” Маје Милош, „Црна Зорица” Радослава Павковића и Христине Хаџихараламбус, „Лед” Јелене Бајић-Јочић, „Лице револуције” Владимира Миловановића (документарни), „Јелена, Катарина, Марија” Никите Миливојевића, „Артиљеро” Срђе Анђелића, „Валтер” Андреја Аћина (документарни) и „Вир” Бојана Вука Косовчевића. И квантитет је родио квалитет.

Без обзира на појединачну већу или мању успешност или вредност сви ови филмови заједно, јасно су наговестили нека нова, свежија струјања у српском филму. Гордан Матић је од свог „Жућка” начинио, и на наративном и на естетском плану, квалитетан и гледљив хибридни филм. Мирослав Терзић (иначе искусни асистент режије) је занатски врло добро и прецизно, жанровски чврсто опредељено, али трезвено, од „Устаничке улице” начинио пунокрвни политички крими-трилер завидне атмосфере. Маја Милош је са својим провокативним „Клипом” начинила праву малу револуцију на плану синергије садржаја и форме, али и на плану графичке природе филма.

Јелена Бајић-Јочић је у „Леду” показала пуно разумевање за снагу визуелне естетике што је и позоришном маестру Никити Миливојевићу такође најјачи адут у дебитантском филму „Јелена, Катарина, Марија”. Мисли Срђе Анђелића у „Артиљеру” више су биле окренуте ка нечему што се назива product placement (ЛАТ), Радославу Павковићу и Христини Хаџихараламбус у „Црној Зорици” ка популистичкој, фантазмагоричној комедији апсурда, Владимиру Миловановићу у документарном „Лицу револуције” ка што јаснијем профилисању политичких поенти и изоштравању питања ко је продао (петооктобарску) револуцију. Док је Андреј Аћин у комплексном документарцу „Валтер”, вешто избегавајући све замке које са собом носи често пребацивање тежишта с теме на тему, „саградио” филмску конструкцију која се прилично чврсто држи.

Уз Мају Милош током 2012. године највише свежине и новина на српску филмску сцену донео је Бојан Вук Косовчевић са својим чудесним, жанровски хибридним „Виром” у којем је бескомпромисно и снажно наметнуо нове слике у нашу често баналну и животну и филмску стварност...

Много је, дакле, разлога да 2012. назовемо годином филмских дебитаната. Али, ова година је на измаку. Шта ћемо у следећој?