Godina debitanata – jedna igra slučaja

Ukoliko se zaviri u svet statistike i brojeva filmske, ekonomskom krizom uzdrmane 2012. godine, stiče se utisak da je srpska kinematografija ravna čudu. Nit’ manje para nit’ većeg broja proizvedenih filmova!

Na jeziku brojeva, a u sektoru dugog metra to izgleda ovako: 19 igranih (14 srpskih i 5 manjinskih koprodukcija) i 10 dugometražnih dokumentarnih filmova od kojih je zavidan broj, osim festivalskog, imao i redovan bioskopski život. Ukoliko se ovim brojevima pridoda i broj 11, koliko u 2012. ima autora koji su debitovali u formi dugometražnog filma (10 filmova 11 reditelja), svako naivan može steći pogrešan utisak. Da je srpska kinematografija dobro organizovana, čvrsto postavljena, državno izdašno potpomognuta i samim tim i moćna – što sve nije tačno, jer niti je Zakon o kinematografiji u punom obliku zaživeo u praksi niti je to država „odrešila” budžetsku kesu, a i nešto škripi na relaciji Ministarstvo kulture – Filmski centar Srbije, te matične kuće svih srpskih sineasta.

Ovoliki, rekordni broj filmskih debitanata u 2012. godini nije rezultat organizovane brige o filmskom podmlatku, već rezultat teških, istrajnih i pojedinačnih dovijanja i borbi filmskih autora i njihovih producenata (neki od njih su i sami debitanti) da dođu do željenog cilja: snimiti film plus prikazati ga u bioskopu. Jer od toga žive i oni i njihove porodice i porodice kompletne filmske ekipe. Nije, dakle, reč o kinematografskom planu ili organizovanoj nameri, već o pukom slučaju koji će se teško ponoviti u narednoj godini.

Tokom 2012. u bioskopima ste gledali (neke još uvek gledate) dugometražne debitantske filmove: „Žućko – Priča o Radivoju Koraću” Gordana Matića (igrano-dokumentarni), „Ustanička ulica” Miroslava Terzića, „Klip” Maje Miloš, „Crna Zorica” Radoslava Pavkovića i Hristine Hadžiharalambus, „Led” Jelene Bajić-Jočić, „Lice revolucije” Vladimira Milovanovića (dokumentarni), „Jelena, Katarina, Marija” Nikite Milivojevića, „Artiljero” Srđe Anđelića, „Valter” Andreja Aćina (dokumentarni) i „Vir” Bojana Vuka Kosovčevića. I kvantitet je rodio kvalitet.

Bez obzira na pojedinačnu veću ili manju uspešnost ili vrednost svi ovi filmovi zajedno, jasno su nagovestili neka nova, svežija strujanja u srpskom filmu. Gordan Matić je od svog „Žućka” načinio, i na narativnom i na estetskom planu, kvalitetan i gledljiv hibridni film. Miroslav Terzić (inače iskusni asistent režije) je zanatski vrlo dobro i precizno, žanrovski čvrsto opredeljeno, ali trezveno, od „Ustaničke ulice” načinio punokrvni politički krimi-triler zavidne atmosfere. Maja Miloš je sa svojim provokativnim „Klipom” načinila pravu malu revoluciju na planu sinergije sadržaja i forme, ali i na planu grafičke prirode filma.

Jelena Bajić-Jočić je u „Ledu” pokazala puno razumevanje za snagu vizuelne estetike što je i pozorišnom maestru Nikiti Milivojeviću takođe najjači adut u debitantskom filmu „Jelena, Katarina, Marija”. Misli Srđe Anđelića u „Artiljeru” više su bile okrenute ka nečemu što se naziva product placement (LAT), Radoslavu Pavkoviću i Hristini Hadžiharalambus u „Crnoj Zorici” ka populističkoj, fantazmagoričnoj komediji apsurda, Vladimiru Milovanoviću u dokumentarnom „Licu revolucije” ka što jasnijem profilisanju političkih poenti i izoštravanju pitanja ko je prodao (petooktobarsku) revoluciju. Dok je Andrej Aćin u kompleksnom dokumentarcu „Valter”, vešto izbegavajući sve zamke koje sa sobom nosi često prebacivanje težišta s teme na temu, „sagradio” filmsku konstrukciju koja se prilično čvrsto drži.

Uz Maju Miloš tokom 2012. godine najviše svežine i novina na srpsku filmsku scenu doneo je Bojan Vuk Kosovčević sa svojim čudesnim, žanrovski hibridnim „Virom” u kojem je beskompromisno i snažno nametnuo nove slike u našu često banalnu i životnu i filmsku stvarnost...

Mnogo je, dakle, razloga da 2012. nazovemo godinom filmskih debitanata. Ali, ova godina je na izmaku. Šta ćemo u sledećoj?