Неправедно заборављени дисиденти

Алекса Ђилас подсетио је 10. априла публику у вашингтонском центру "Вудро Вилсон" на неправедно заборављену, запостављену или потиснуту тему дисидената у Источној Европи и Југославији. У "Новинама и забораву: или шта можемо научити од дисидената у комунизму", како је насловљено предавање београдског историчара, социолога и писца, универзалне слободарске и демократске вредности Линколнове Америке намерно су, рекло би се, "убациване" у причу о моралним, ненасилним, упорним борбама појединих интелектуалаца у Источној Европи. Уз мноштво чињеница, цитата и догађаја из епохе дисидената, од самог почетка до краја једночасовног излагања, провучена је порука да су неке од изворних вредности западне демократије за које су се залагали поједини интелектуалци ондашње Источне Европе данас изневерене, како на Западу, тако и на Истоку. Ђилас је, на пример, подсетио на потпуно одсуство национализма у Линколновим говорима у време америчког грађанског рата, што звучи крајње необично у "овој Америци Буша, Чејнија, Рајсове и телевизије Фокс". Напротив, Линколн је хвалио земљаке што су допринели универзалним принципима слободе, а војнике што су их одбранили.

После совјетске инвазије на Чехословачку 1968, гушења Прашког пролећа, новопостављеног председника Густава Хусака називали су "председником заборава". Његов главни циљ био је да натера људе да забораве, или да се праве како се више не сећају слобода које су до тог тренутка почели да уживају... Наступило је време Брежњевљеве стагнације, а чак и у Југославији, која је била независна, отворенија и просперитетнија од земаља Источне Европе, људи су бивали хапшени због критичког мишљења, књиге су забрањиване, филмови избацивани са биоскопских репертоара...

Дисиденти су, како тврди Ђилас, одбацивали било какву идеју о такозваном трећем путу, коју су им наметали поједини леви интелектуалци са Запада. Чак и они који су некад били комунисти били су уморни од експеримената. Када је дошло до "револуција у Источној Европи" 1989. било је донекле иронично, како је својевремено приметио Тимоти Гартон Еш, да оне не изнедравају нове идеје већ само "нове реалности". Треба поздравити све дисиденте, а нарочито оне који су извели револуцију 1989. године, што су превазишли своју гордост и сузбили унутрашњу потребу да креирају оригинале, тако типичну за интелектуалце. Тако су отворили врата реалистичној пракси и политици. У Вашингтону, међутим, данас се степен демократичности једне земље оцењује према томе колико је она вољна да следи императиве америчке спољне политике..., критиковао је Ђилас. Запад би морао да преиспита неке од основних концепата у поимању међународне политике и односа, предложио је београдски писац а некадашњи дисидент. Нарочито, како је прецизирао, захтев за директне и моменталне резултате и врло уске дефиниције успеха и неуспеха.

Дисиденти, како је подсетио, нису тражили да се прогласе мученицима, већ су само до краја веровали да постоје принципи за које је вредно мучити се. И то је била њихова велика победа над моралном неосетљивошћу, цинизмом и корупцијом у њиховим земљама. Али, такође, опомена Западу против егоцентричности и самодовољности, растуће површности и незаинтересованости за остатак света... Дисиденти данас никако не би смели да падну у заборав, рекао је Ђилас, опомињући да су они били најупорнији у тражењу истине које никада нису хтели да се одрекну.