Јаша Гробаров и глас народа

Пре коју годину, пишући о тужној вести да националну пензију није добио Јаша Гробаров, класик неформалне српске књижевне историје, који у формалну није ушао само као писац него и као књижевни јунак, нагласио сам да ће, ако буде среће, том човеку једног дана у Београду бити подигнут споменик.

И претпоставио да је комисија за доделу пензија одлучила да Јашу лиши педесет хиљадарки месечно како би до краја испунио судбину будућег споменика који ће свом бесмртном књижевном боему подићи захвални народ.

Јер се овоземаљска судбина већине српских споменика састојала у томе што их је захвални народ претходно – ако не већ издао или убио – оно барем пустио да скапају од глади.

Јаша националну пензију није добио ни 2012. године.

Иако у комисију није изабран вишегодишњи национални пензионер Милан Влајчић.

Због чега му је – како је пре неколико дана, на скупштини Српског књижевног друштва обавестио колеге (а Влајчићу су, будући да је реч о поливалентном стручњаку, колеге и писци и редитељи и филмски и књижевни критичари, и ко све још не)– одушевљена супруга направила торту.

Из тога би, ваљда, требало да закључимо како је супруга била радосна што јој се супружник није нашао у лошем друштву.

На страну питање зашто је супругу излагао сувишном трошку и труду, када је – уколико је сматрао да му друштво не приличи – чланство могао да одбије, уместо што је чекао да они одбију њега – срећа је што за ту интригицу нисам сазнао пре речене скупштине.

Јер бих, у том случају, можда, подлегао искушењу да и ја од супруге тражим да ми направи торту.

И грдно бих погрешио.

Власти се смењују, комисије се смењују, али суштина остаје иста.

Са Миланом Влајчићем или без њега – на исто се хвата.

Овогодишњи новитет је, међутим, то што се захвални народ није задовољио могућношћу да о судбини својих уметника одлучује преко „легално изабраних представника”, него је демонстрирао жељу да се у „процес одлучивања” укључи директно.

Прилично бројни новински текстови који су се бавили проблемима у вези са радом поменуте комисије – а чињеница да је Јаша поново игнорисан нипошто није једини проблем – били су пропраћени упадљиво великим бројем коментара „интернет корисника”.

Доминантна је била „мисао” да би националне пензије требало укинути.

Шта хоће ти уметници, пита се глас народа, зашто нису штедели током живота, уместо што су се расипали по кафанама, па би сада да се навале на грбачу пореских обвезника.

На питање како су могли да уштеде када у овој земљи да уштеди није успео готово нико, глас народа има бескомпромисан одговор: ако нису успели да уштеде, онда и нису неки уметници.

Елем: за разлику од својих „представника”, који су рестриктивни, народ је много дарежљивији. Он судбину будућих споменика не би доделио само Јаши и одређеном броју привилегованих. Него: ни по бабу, ни по стричевима – свима.

И то уметници и они који да су уметници мисле, треба да имају у виду када се жале на лош положај културе. Није тачно! Као што није тачно да они који су за културу задужени не поштују народну вољу. Истина, не иду баш до краја. Али, нису далеко.

Најзанимљивији је, међутим, апел једног интернет депутата који поручује: „Какве националне пензије?! Радити треба, иначе пропадосмо!”

Нисам неки стручњак за економске и социолошке теорије, али мени овакав приступ делује као комбинација идеја Маргарет Тачер и Пола Пота. Проблем је само у томе што нам за тачеризам недостаје одговарајућа „економска база”, а за полпотизам адекватна „друштвена надградња”.

А поставља се питање и шта депутат – уколико већ „клепање стихова”, „измишљање прича”, „игруцкање”, „певуцкање” и „свируцкање” не подразумева – подразумева под „радом”.

Можда – писање интернет коментара?