Опипљива револуција

Последњих двадесет година били смо сведоци огромне информатичке револуције – мобилни телефони, апликације, интернет, друштвени медији су изуми који су из корена променили човечанство и редефинисали многе гране индустрије. У овом таласу дигиталног и виртуелног, скоро сва креативност младих и иновативних људи била је усмерена на ове области. Све те њихове нове идеје тичу се некаквих дигиталних сервиса, сајтова, апликација, маркетинга и свега онога што се у шали назива „продаја магле”. С друге стране, производња предмета, опипљивих ствари, пала је у потпуни засенак, у застарели концепт прошлог века, јер је пут од идеје до масовне производње бескрајно компликованији, скупљи, и ризичнији од реализације „неопипљиве” идеје.

Међутим, једна нова технологија преокренуће све ове трендове и вратиће креативност и иновативност назад у опипљив, реални свет. А то је тродимензионална штампа.

Укратко, ради се о машинама које могу створити било који предмет од било ког материјала или комбинације материјала: пластике, метала, дрвета, гуме и тако даље. Ове машине постоје и усавршавају се последњих 20 година, али су сада дошле до нивоа када њихова примена постаје доступна свима.

Све што је потребно овим машинама да би стварале предмете су фајлови са 3Д нацртом, који се могу преузети са интернета, и сиров материјал, као што класични штампачи користе боју. Након тога, машина прави предмет из великог броја слојева које штампа и лепи један преко другог.

У врло блиској будућности свака кућа ће имати по један овакав уређај који ће моћи да ствара ситније предмете попут чаше, ципеле, посуђа или ситнијег намештаја, а радње за штампање крупнијих предмета биће на сваком кораку.

Већ данас ове машине су на нивоу да могу да одштампају прецизну реплику комплетног мотоцикла, са мотором, точковима и свим осталим деловима. Сипате у њега бензин, упалите мотор и возите – ради најнормалније. Такође, огромна примена је и у медицини – штампају се протезе, вештачке кости и делови тела који се савршено уклапају у организам. У будућности се планира и штампање меканог ткива – органа који су одређеног ткива и величине по жељи.

Како ће све ово утицати на свет око нас? Па, пре свега, све оно што се дешавало са музичком и филмском индустријом, почеће да се дешава онима који су до сада били поштеђени. Пиратерија, илегално скидање са интернета и штампање биће могуће за предмете који подлежу ауторским правима. На пример, неке ципеле реномираног италијанског дизајнера: девојка може да скине фајл са неког пиратског сајта, однесе на штампу, и добије идентичне такве за десет пута нижу цену. Могућности су неограничене, а људи ће врло брзо заузети став: ,,Што бих ја ово куповао кад могу да одштампам”, став који сада имају о музици, филмовима, књигама и због којег се медијска индустрија све више трансформише.

Једна велика тековина овог изума биће могућност да свако развије и произведе неку своју идеју с минималним улагањима. Временом ће престати потреба за посредницима и свим оним људима који се данас налазе у ,,ланцу исхране” од идеје до масовне производње предмета, било да су то електронски уређаји, намештај било нешто друго. Но опет, поставља се питање како ту идеју заштитити од неконтролисане репликације, јер ће ове машине бити свуда и доступне сваком.

Новина овог изума је и то што могу да се праве предмети попут наоружања. Већ сада на интернету се могу скинути фајлови за штампање разних врста пиштоља, без серијског броја, без икаквих трагова. Могућности примене у криминалу и тероризму су неслућене и застрашујуће.

Један од разлога што Америка улаже велики новац у развој ове технологије јесте то што су видели шансу да врате производњу из Кине у Америку. Колико год била јефтина радна снага у Азији, када се урачунају и трошкови транспорта, испада да је много јефтиније направити безброј оваквих машина које ће у локалу правити многе ствари које сада праве Кинези. Још један детаљ који говори у прилог томе је могућност ових машина да саме себе копирају. Једна машина може да створи неограничен број нових, идентичних, и тако у недоглед. Звучи као научна фантастика, али потпуно је реално.

Како ће се то одразити на глобалну економију, велико је питање. Замислите фабрику у Кини у којој 35.000 радника склапа некакве телефоне, и једног дана им стиже обавештење: ,,Набавили смо машине које праве телефоне, ви нам више нисте потребни”. И тако редом, фабрика по фабрика. Биће занимљиво гледати шта се дешава.

У сваком случају, ако је веровати прогнозама, следи револуција у индустрији опипљивих предмета, а дигитални медији и виртуелне ствари полако постају досадне области у којима је већ све направљено. Иновације се враћају у реалан свет.

Факултет за медије и комуникације, Београд