Срби нису сиромашан народ

„Мишковићу купи Косово да опет буде наше” графит је који је на неколиким зидовима по Србији видео млади шпански аутор Мигел Родригес Андреу , и којим почиње поглавље о Косову у његовој књизи „Анатомија Србије” представљеној пре неколико недеља у институту Сервантес у Београду.

Књига је на шпанском изашла почетком децембра, али је што се Мишковићеве куповине Косова тиче, већ закаснела. Јер најбогатији Србин на изненађење многих морао је у притвор. Остао је графит који говори колика је била његова империја.

Но Мигел Родригес је обишао Србију уздуж и попреко, научио српски и магистрирао на Факултету политичких наука, и на крају уместо доктората написао путописну прозу за који стручњаци тврде да је једно од најпотпунијих увида у суштину Србије.

Први пут је у овај крај света кренуо 2005. и као путник обишао Мађарску, Србију, Босну, Хрватску и Словенију.

„Имао сам уштеђевину и само 24 године, хтео сам да видим ту за мене потпуно непознату Европу о којој су владале многе предрасуде. Искуство је било фасцинантно. Већ сам био завршио своје основне студије права и међународних односа. Касније сам се  вратио и почео да живим у Србији добио сам посао као професор шпанског језика у Сервантесу, тако да сам могао да проучавам Србију и завршим магистратуру”, каже Мигел Родригес Андреу.

За вашу књигу критичари кажу да не припада ниједном жанру, али да је то зрела и оригинална путописна проза подупрта социолошким истраживањима и анализом историјских података, обогаћена разговорима са људима, увидом у њихов живот.

Посебан квалитет „Анатомије Србије” јесте то што обилазећи нашу земљу не упадате у еуфорију и заслепљеност иако вам се живот у Србији допада?

Прва идеја била је да објавим свој магистарски рад, који се бавио еволуцијом српског национализма у оквиру Југославије. Али на то нисам пристао, јер нисам желео академску, теоријску књигу. Хтео сам нешто више, нешто што ће ми омогућити да пробијем ту границу између странца и домаћина. Нешто што ће на комплекснији начин описати Србију и са културолошког, политичког и социолошког становишта. А опет да се у све то унесе и литературна нит.

И судећи по првим реакцијама успели сте да све те жанрове спојите у јединствену целину. Да ли сте је наменили шпанској публици или српској јавности?

Књига је на шпанском језику, али бих јако волео да се прочита у Србији. Још није преведена, али надам се да ће и то доћи ускоро. Изненадили би се кад би сте видели колико младих људи у Србији говори шпански. То је читава једна дружина која прати све догађаје на Иберијском полуострву и у Латинској Америци.

Шта им се није допало у вашој књизи?

Па неки су ми замерили што сам Београђане описао као елитисте, као неку врсту самозваних племића. Они се често понашају као да им сама чињеница да су рођени у Београду гарантује неку племићку титулу. Не познају Србију и нису путовали по њој.

Шта је вас толико привукло Београду?

Можда највише оно што овај град скрива у себи и што није видљиво на први поглед. Кад пођем у Београду у најобичнију шетњу, сада већ знам да ће ми се много тога догодити. У њему се осећа потенцијал за будућност. Он се данас отвара по свим линијама.

Па зар није тако у свим градовима у транзицији?

Не, осећај је сасвим другачији у Београду. Динамичнији је и узбудљивији од било ког другог града на Балкану. Осим тога у њему се добро живи.

То кажете ви, а шта вам на то одговарају ваши вршњаци одавде?

Па они се жале да нема пара, нема посла. Али кад седнемо у кафану не дозвољавају да им платим пиће. Они плаћају све туре. И то је тако београдски.

Ипак ви не преувеличавате српске врлине, нити сте склони да у Србима видите само лоше момке?

Мени се свиђа Србија, ја волим да живим у њој, али ни једног тренутка нисам помислио да су Срби најбољи народ на свету. Београд је централизован град, још није дефинисан однос између града и села, има много непотребног национализма међу интелектуалцима...

Путовали сте претходно по земљама Латинске Америке које су повезиване са сиромаштвом, да ли у Србији преовлађује сиротиња?

Тешко је за нацију чије је типично јело свињетина рећи да је сиромашна. Она може имати политичке кризе, социјалне конфликте или неделотворне институције, али све су то тренутне појаве. Основна база је мноштво пољопривредних производа. А такав народ не може да буде сиромашан. Погледајте само шта се све крајем сваког викенда доноси са села: чварци, кисели купус, сарме, паприке, ајвар, кобасице. Па да ли вам то личи на сиротане.