Тајкунска интернационала

Тајкуни у Србији већ дуже се буне против овог назива и сматрају да би требало да их новинари називају успешним бизнисменима. Реч „тајкун” по Википедији означава „врло богату особу која доминира и контролише велике делове одређене индустрије или привредне гране”.

Aли, у бившим социјалистичким земљама, наставља Википедија, тајкуни су „финансијски моћници који су се нагло обогатили на сумњив начин, односно новопечени богаташи”.

Новинари су и по Википедији криви што „не разликују, довољно, успешне пословне људе, од особа који су дошли до свог материјалног статуса током транзиције сумњивим методама.”

У Русији, за ове људе, додаје се у разјашњењу, употребљава се израз „олигарх”. Наглашава се такође да тајкун у западним земљама нема никакву конотацију док је у земљама бившег социјализма она негативна.

Пустимо сада  ажурну Википедију која је експресно у складу с најновијим фискалним пребегом променила националност иконе француске кинематографије Жерара Депардјеа. Само неколико минута пошто је објављено да му је Владимир Путин декретом доделио руски пасош, у Википедији је Жерар постао „руски глумац”.

Сви међутим знају да Депардје није хтео да плати високи порез на своја енормна примања и да се одрекне дела свог иметка стеченог поштеним уметничким радом у кризним временима. Радије се одрекао Француске и постао Рус. Додуше он је ову одлуку објавио још летос када је на председничким изборима победио социјалиста Франсоа Оланд а „председник богатих” Никола Саркози изгубио.

Оланд је обећавао да ће бити „нормалан” председник. По њему није нормално да у време најтеже економске кризе неко ко зарађује преко милион евра годишње одбија да буде високо опорезован и да због новца промени свој национални идентитет, макар и на папиру.

Саркози је изгубио други мандат баш зато што се више усредсредио на то како ће „непристојно” богати доћи до још већег иметка, него како да средњу класу спасе од даљег пропадања.

У Шпанији, где је социјалисте, нешто пре смене власти у Француској, апсолутном већином надјачала десница и Народњачка партија Марјана Рахоја, неравноправно распоређен терет економске кризе проузроковао је свеопште урушавање политике и државе. Узроке импотенције демократских институција, поједине анализе на Иберијском полуострву проналазе у  њиховој апсолутној  подређености  захтевима тржишта.  

Цитира се један од лидера Друге Републике социјалиста, Индалесио Пријето, који за својевремену пропаст републиканског модела у Шпанији криви „политичко неразумевање економске кризе”.
О погубном недостатку оригиналног политичког концепта говори уосталом и књига економисте и нобеловца Јозефа Стиглица „Цена неједнакости” (2012). Мало га ко слуша кад упозорава на „брутално ширење неједнакости” не само у приходима и имовини, већ и у животним шансама и резултатима.

Политичари су се подредили економистима који решења траже у краткорочним мерама концентрисаним на обарање дефицита, смањење дуга, приватизацију и дерегуларизацију.
Суштина – драстично осиромашење средње и ниже класе, масовно неповерење, немогућност да се подигне дух народа – потпуно је запостављена. Без ње не може се постићи циљ економске политике: запосленост и социјална стабилност.

У таквим условима нису се ујединили пролетери свих земаља, како је то од њих тражила марксистичка доктрина, али јесу тајкуни.

Како другачије назвати Руперта Мардока који је покуповао британске таблоиде и од њих захтевао да прислушкују мобилне телефоне, да повезивањем са полицијским агентима дођу до ексклузивних информација, престигну и униште конкуренцију.

Како назвати водеће политичаре у Великој Британији који су таквима распрострли црвени тепих? Којим именом назвати руске олигархе који су покуповали аеродроме, клубове, виле и замке по Ници, Лондону, Мајамију све са почетним КГБ капиталом?

Или наше тајкуне који су се сместили у Лондону а почетни материјални замах стекли на патриотизму према родном Косову. Или оне који су се из Сурчина и Земуна преместили у Шпанију. Оног чије паре још крије загарантована тајност швајцарских банака.

Није фер што се све свалило на Депардјеа, па га већина Француза данас сматра непатриотом. Вреди међутим подсетити да ни код социјалисте Оланда Жерар не би остао сиромашан. Примања до милион евра би му била опорезована по постојећој стопи.

Само оно што је зарадио преко милион, било би опорезовано са 75 одсто, а таква мера важиће само две године док криза траје.

Зар због тог кратког периода вреди лишити се гушчије џигерице и француског коњака и прећи на кавијар и вотку. Што да не, богати људи данас су грађани света. Али не би ни њима требало да буде свеједно ако га у родној груди оптужују да јој није привржен када је у тешкоћама.