Tajkunska internacionala

Tajkuni u Srbiji već duže se bune protiv ovog naziva i smatraju da bi trebalo da ih novinari nazivaju uspešnim biznismenima. Reč „tajkun” po Vikipediji označava „vrlo bogatu osobu koja dominira i kontroliše velike delove određene industrije ili privredne grane”.

Ali, u bivšim socijalističkim zemljama, nastavlja Vikipedija, tajkuni su „finansijski moćnici koji su se naglo obogatili na sumnjiv način, odnosno novopečeni bogataši”.

Novinari su i po Vikipediji krivi što „ne razlikuju, dovoljno, uspešne poslovne ljude, od osoba koji su došli do svog materijalnog statusa tokom tranzicije sumnjivim metodama.”

U Rusiji, za ove ljude, dodaje se u razjašnjenju, upotrebljava se izraz „oligarh”. Naglašava se takođe da tajkun u zapadnim zemljama nema nikakvu konotaciju dok je u zemljama bivšeg socijalizma ona negativna.

Pustimo sada  ažurnu Vikipediju koja je ekspresno u skladu s najnovijim fiskalnim prebegom promenila nacionalnost ikone francuske kinematografije Žerara Depardjea. Samo nekoliko minuta pošto je objavljeno da mu je Vladimir Putin dekretom dodelio ruski pasoš, u Vikipediji je Žerar postao „ruski glumac”.

Svi međutim znaju da Depardje nije hteo da plati visoki porez na svoja enormna primanja i da se odrekne dela svog imetka stečenog poštenim umetničkim radom u kriznim vremenima. Radije se odrekao Francuske i postao Rus. Doduše on je ovu odluku objavio još letos kada je na predsedničkim izborima pobedio socijalista Fransoa Oland a „predsednik bogatih” Nikola Sarkozi izgubio.

Oland je obećavao da će biti „normalan” predsednik. Po njemu nije normalno da u vreme najteže ekonomske krize neko ko zarađuje preko milion evra godišnje odbija da bude visoko oporezovan i da zbog novca promeni svoj nacionalni identitet, makar i na papiru.

Sarkozi je izgubio drugi mandat baš zato što se više usredsredio na to kako će „nepristojno” bogati doći do još većeg imetka, nego kako da srednju klasu spase od daljeg propadanja.

U Španiji, gde je socijaliste, nešto pre smene vlasti u Francuskoj, apsolutnom većinom nadjačala desnica i Narodnjačka partija Marjana Rahoja, neravnopravno raspoređen teret ekonomske krize prouzrokovao je sveopšte urušavanje politike i države. Uzroke impotencije demokratskih institucija, pojedine analize na Iberijskom poluostrvu pronalaze u  njihovoj apsolutnoj  podređenosti  zahtevima tržišta.  

Citira se jedan od lidera Druge Republike socijalista, Indalesio Prijeto, koji za svojevremenu propast republikanskog modela u Španiji krivi „političko nerazumevanje ekonomske krize”.
O pogubnom nedostatku originalnog političkog koncepta govori uostalom i knjiga ekonomiste i nobelovca Jozefa Stiglica „Cena nejednakosti” (2012). Malo ga ko sluša kad upozorava na „brutalno širenje nejednakosti” ne samo u prihodima i imovini, već i u životnim šansama i rezultatima.

Političari su se podredili ekonomistima koji rešenja traže u kratkoročnim merama koncentrisanim na obaranje deficita, smanjenje duga, privatizaciju i deregularizaciju.
Suština – drastično osiromašenje srednje i niže klase, masovno nepoverenje, nemogućnost da se podigne duh naroda – potpuno je zapostavljena. Bez nje ne može se postići cilj ekonomske politike: zaposlenost i socijalna stabilnost.

U takvim uslovima nisu se ujedinili proleteri svih zemalja, kako je to od njih tražila marksistička doktrina, ali jesu tajkuni.

Kako drugačije nazvati Ruperta Mardoka koji je pokupovao britanske tabloide i od njih zahtevao da prisluškuju mobilne telefone, da povezivanjem sa policijskim agentima dođu do ekskluzivnih informacija, prestignu i unište konkurenciju.

Kako nazvati vodeće političare u Velikoj Britaniji koji su takvima rasprostrli crveni tepih? Kojim imenom nazvati ruske oligarhe koji su pokupovali aerodrome, klubove, vile i zamke po Nici, Londonu, Majamiju sve sa početnim KGB kapitalom?

Ili naše tajkune koji su se smestili u Londonu a početni materijalni zamah stekli na patriotizmu prema rodnom Kosovu. Ili one koji su se iz Surčina i Zemuna premestili u Španiju. Onog čije pare još krije zagarantovana tajnost švajcarskih banaka.

Nije fer što se sve svalilo na Depardjea, pa ga većina Francuza danas smatra nepatriotom. Vredi međutim podsetiti da ni kod socijaliste Olanda Žerar ne bi ostao siromašan. Primanja do milion evra bi mu bila oporezovana po postojećoj stopi.

Samo ono što je zaradio preko milion, bilo bi oporezovano sa 75 odsto, a takva mera važiće samo dve godine dok kriza traje.

Zar zbog tog kratkog perioda vredi lišiti se guščije džigerice i francuskog konjaka i preći na kavijar i votku. Što da ne, bogati ljudi danas su građani sveta. Ali ne bi ni njima trebalo da bude svejedno ako ga u rodnoj grudi optužuju da joj nije privržen kada je u teškoćama.