Асад нуди решење, ривали против

Сирија је после крвавог двогодишњег конфликта, са билансом од 60.000 мртвих и пола милиона избеглих у суседне земље, у 2013. пренела неизмењено драматичну количину неизвесности за себе и читав Блиски исток.

Суморна предвиђања нису умањена ни мировном иницијативом коју је у недељу лансирао сиријски председник. У првом обраћању унесрећеној нацији од прошлог јуна, Башар ал Асад је понудио план који предвиђа сазивање конференције о националном помирењу, формирање нове владе и доношење новог устава.

Спреман је на дијалог онима који „нису издали Сирију”, али захтева да пре тога његови противници из региона и са Запада прекину финансирање и наоружавање побуњеника.

Тон његовог говора не припада човеку коме Запад даје тек још неку недељу на власти. Евидентно је да он не рачуна само на подршку активиста БААС партије или сународника из шиитске секте алавита, већ и на много више Сиријаца, укључујући и суните, које су његови противници већ отписали. Рачуна и на подршку Русије, Кине и Ирана.

Асад је прекидан аплаузима у згради Опере у Дамаску, али опозиција је одмах узвратила да се ради о „празној реторици”.

Повратак на статус кво суморно наговештава продужавање конфликта који ниједна страна не може да добије. Асад губи контролу над деловима земље; поврати их, па изгуби на другој страни, али и даље располаже војном силом довољном да не буде поражен. Побуњеници увећавају своју ватрену моћ док опозициони Национални савет добија признања из света, али је јасно да војнички не могу да победе.

Сиријски председник, уз подршку у земљи коју Запад потцењује, јасно показује да нема намеру да се повуче суочен са „унутрашњом агресијом која је опаснија од било које друге”.

Асад је и на почетку побуне говорио о „терористима”. Док су његове речи тада, као и данас, биле квалификоване као „празна реторика”, сада и његови највећи противници са Запада не демантују да су се на фронтове борби око Алепа или Хаме уселили разни џихадисти, укључујући и оне повезане се Ал Каидом.

И док Асад каже да само устав може да га помери са власти и процењује да не мора да се повуче препуштајући земљу хаосу кроз који су пролазили Ирак и Либија, побуњеници његов одлазак постављају као кључни предуслов да прихвате било какав дијалог.„Не постоји ниједан опозициони лидер који би јавно могао да каже преговараћемо и договорићемо се са Асадом на власти”, потврђује за Ал Џезиру један командант Слободне сиријске армије.

Ситуација је закована.

Какве су шансе да је Асад откује понудом политичког дијалога из кога је одмах искључио „екстремистичке идеологе који само разумеју језик тероризма” или „лутке са Запада”. Никакве, јер је кључ разрешења најдраматичније епизоде „арапског пролећа” одавно однет у трезоре међународне заједнице.

Има ли онда шансе да свет прекине сиријско крвопролиће, конфликт који је у регион вратио тензију хладног рата и озбиљно прети заоштравањем историјског сукоба сунита и шиита? И ту перспективе нису обећавајуће. „Ситуација у Сирији је лоша, веома, веома лоша. Погоршава се веома брзо”, каже изасланик УН и Арапске лиге Лахдар Брахими, који је уочи Нове године крстарио између Дамаска и Москве, консултовао се са Турском и Египтом, а потом мисију проширио контактима са заменицима шефова допломатија САД и Русије.

Или „пакао” или „политичко решење”, каже Брахими наговештавајући компромис који је очито неприхватљив Асадовим непријатељима: да се отвори политички дијалог, а да сиријски председник задржи власт до краја свог мандата 2014.

Опозиција одбацује ове опције тврдећи да је режим на власти сам по себи „пакао”, и понавља да је приправна на политичке преговоре искључиво под условом да Асад буде одмах уклоњен са власти и да одговорни за убијања буду изведени пред суд.

На брзину склепан опозициони савез понаша се као да је већ победник ослањајући се на директну политичку, финансијску и војну подршку Запада. Како друкчије тумачити захтев Националне коалиције сиријских револуционарних и опозиционих снага да се Русија „извини сиријском народу” због досадашње позиције током 22 месеца дуге кризе.

Истовремено, блокиран у Савету безбедности да предузме оружану интервенцију као у Либији, поучен лошим искуствима са муџахединима у Авганистану и исламистичком радикализацијом која прети новим режимима арапских земаља, Запад страхује да би пост-Асадова Сирија лако могла да постане опасно поприште секташких разрачуна и освета које би запретиле Израелу, њиховом најважнијем регионалном савезнику.

Под претњом новог руског вета у УН и свестан растућег утицаја исламиста, Запад је присиљен да се устеже, али наставља да се опасно игра са ретким преосталим упориштем секуларне власти на Блиском истоку.

Брзометно и сасвим олако одбацивање Асадовог говора у Вашингтону и Лондону, инспирисано и покушајем спречавања Москве да очува једино преостало упориште утицаја у региону, не наговештава ништа добро за Сирију. Ни са изасланика Брахимија.

Дијагноза није компликована: или ће 2013. донети некакво политичко решење које ће задовољити народ Сирије и остварити његова легитимна права, или ће се наставити поигравање са хиљадама сиријских живота које ће ову земљу претворити у пакао.