Освета хонгконшког врапца

Од филма „Херојски трио”, са Меги Чеунг, Мишел Јо и Анитом Муи, хонгкошки мајстор акције Џони To (Џони То Кеи Фунг, 1955), стекао је обожаваоце широм западног биоскопског света, повремено чак бацајући у сенку своје колеге земљаке Џона Вуа и Тсуи Харка. Међутим, Џони То није човек једног филма нити човек једног филмског жанра. На листи од 55 филмова које потписује као редитељ, има и драма и комедија и историјског и фантастичног филма, али је на интернационалном плану највише успеха имао са својим акционо-полицијским трилерима, попут „Све о Ах Лонг”, „Луди детектив”, „Избори”, „Освете”, „Врапца”, „Црвени круг”..., у којима најчешће користи импровизоване локације и минималистичка сценарија, радећи перманентно са истим и ауторским и техничким и глумачким тимом људи.

Током година плодног рада и великог броја филмова које потписује и као редитељ и као писац и као продуцент, искристалисала се највећа вештина Џонија Тоа, а то је његова способност да комерцијалним жанровима дода нове слојеве и значења и утицаја. То је случај и са његовим најновијим филмом „Рат дроге”, недавно премијерно приказаним у Риму где је и вођен овај разговор, који је радио опет са својим сценаристом Ка Фаи Ваијем (често је и коредитељ), који је незамењива фигура у Тоовом добитном тиму...

Ваш „Рат дрогом” спада у такозвани интелигентан акциони филм, јер иза атрактивне акције има толико много ствари које саопштавате и о којима ваља мислити?

Ка Фаи Ваи,Дубравка Лакић и Џони То

Када год Ка Фаи Ваи и ја радимо филм увек се трудимо да у њега ставимо што дубља значења иза свеколике акције и забаве, а овог пута смо решили да у самој Кини снимимо тамо тако ретки жанр – полицијски трилер. Наравно, боравак у Кини носио је са собом и многа ограничења на плану слободе изражавања и морали смо се носити са тим. У Хонгконгу се годишње произведе много акционих трилера, али смо се ми у случају „Рата дроге” фокусирали на разлике које могу да постоје у оваквим причама између Кине и Хонгконга. Највећа од њих је у чињеници да у Хонгконгу не постоји смртна казна за трговину дрогом, док у Кини постоји.

Како сте се носили са овом кључном разликом док сте градили филмску причу?

Фокусирали смо се на ликове, на њихову свест и подсвест. На свест о томе да постојање смртне казне за трговину дрогом може толико да промени човека да ће учинити све да не доживи такву казну. С друге стране, на овај начин смо покушали да и публици у Хонгконгу предочимо да је трговина дрогом велики злочин који заслужује велику казну.

У овом филму показали сте толико детаља у рату дрогом какви се ретко виђају на великом платну, а нарочито је то реткост у кинеском филму. Сцене људи-мула који у својим стомацима преносе дрогу веома су реалистичне?

Методе трговине и шверца дроге су прилично истоветне свуда у свету, те су овакве сцене прилично „нормалне”. Овакве методе нису новост у Хонгконгу, али у Кини то може изгледати другачије. Може бити оних који ће помислити да смо овим филмом желели да „научимо” гледаоце како се све шверцује дрога, што нам никако није била намера. Напротив!

Ово је први пут да из тог дела света, из уједињене Кине, видим филм на ову веома деликатну тему с којом указујете да је и у Кини дрога велики проблем?

Хм. Од ње нико није заштићен.

Ни глувонеми људи које запошљавају у фабрикама за производњу дроге?

Током дугог истраживања Ка Ваи Фаи и ја смо открили да велики број трговаца дрогом користи глувонеме људе за своје раднике. Разлог је једноставан – и када их полиција ухвати тешко ће „проговорити” и „откуцати” газде. Такви људи и јесу велике жртве ових криминалаца.

Јесте ли икада током дуге и плодне каријере размишљали о томе да снимите мали, једноставан и, рецимо, љубавни филм?

Хм. Веома је тешко снимити мали, једноставан филм, мали љубавни, романтични филм. Једноставно, то није мој стил и ја то не радим. Ка Ваи Фаи и ја увек нашим филмовима придодамо комичне елементе, често и љубавну, чак и романтичну причу у филмове пуне акционих обрта, али чисто сумњам да би били велики мајстори на плану креирања једноставних прича.

Како изгледају ваше припреме за филм? Радите ли сториборд, цртате ли, пишете мале белешке?

Обично почиње од неке мале идеје коју обрћемо-окрећемо неко време, све до тренутка када постајемо спремни за писање сценарија а то, у нашем случају, значи и за снимање филма. Писање сценарија и снимање су паралелни процеси и то је мој начин рада. Много тога се мења, убацује, избацује, током самог процеса снимања. Много и радо импровизујемо, јер ја волим ствари које се десе у тренутку, изненада и непланирано.

Имате пуно обожаваоца широм света, често се приређују ретроспективе ваших филмова током којих сте у директном контакту са публиком. Шта вас европски гледаоци најчешће питају?

Европску публику највише занима како радим акционе сцене. Како их припремам, како се ствара њихова кореографија.

И, како радите акционе сцене?

Ха! Много тога већ разрешимо током припрема када већ одлучимо шта ћемо где снимати. Сам концепт сцене и њена кореографија, често је резултат импровизације у којој сви из тима учествују. Ми смо уигран тим.

Најрадије кажете – ми?

Да, зато што филм и јесте производ тима људи који ради заједно.

Ипак, сврставају вас у ауторе, јер сте и редитељ и продуцент и писац?

Не постоји нико у филмском свету ко може да уради све сам. Рад на филму је тимски рад.

Чини се да сте несебични, основали сте продукцијску кућу „Млечни пут” и својом подршком младим редитељима заслужни сте за хонгконшки „нови талас”?

Сматрао сам да треба подстаћи нову генерацију хонгкошких филмских стваралаца да изрази своје идеје и покаже своју енергију. Да у филмску индустрију Хонгконга донесу филмове који нису само пука и често бесмислена атракција, већ садржај над којим се вреди замислити. Да не прате толико трендове колико време у којем живимо. Мислим да су многи од њих у томе успели и то ми је веома драго, мада је често напорно радити на више пројеката истовремено.

Лично, највише волим ваше филмове „Врабац” и „Освета”, можда зато што у њима препознајем и утицаје француских мајстора?

Можда. Не знам тачно колико су француски редитељи имали утицај на моје филмове, али знам да сам као мали гледао много и француских и уопште европских филмова током 60-их и 70-их година, и они су негде уграђени и у моју младост и у моје филмско образовање. Мислим да су на мене ипак највише утицали вестерни, каубојски филмови, нарочито шпагети-вестерни Серђа Леонеа, али и филмови јапанских мајстора режије.