Павићева драмска кула вавилонска

На сцени Позоришта на Теразијама у Београду редитељ Саша Габрић поставља комедију Милорада Павића "Свадба у купатилу". Глумачку екипу предводе МиленкоЗаблаћански, Маја Новељић-Ромчевић, Мина Лазаревић и Јанош Тот. Сценограф је Борис Максимовић, костимограф Марина Меденица, а избор музике је поверен Војкану Борисављевићу. Премијера се очекује у другој половини априла.
Саша Габрић је 1994. године дипломирао мултимедијалну режију на Академији уметности у Новом Саду. До сада је режирао двадесетак позоришних представа, као и више кратких играних и документарних филмова.

Габрића смо затекли у Позоришту на Теразијама у паузи између две пробе: костимске и лекторске. Открива нам да ужива у раду на Павићевом комаду и да је јако занимљиво и изазовно радити позоришну представу у музичком театру.

– То је и храбар потез, а управа позоришта има намеру да поред музичких представа репертоар обогати и другим театарским жанровима, пре свега новим, смелим пројектима који допуњују и развијају веома успешан концепт овог театра. Комедија "Свадба у купатилу" има широку основу и прави комедиографски заплет који се одвија у, нама врло блиским, околностима. Павићев постмодерни принцип у књижевности је апсолутно примењив и неопходан у позоришној поставци овог дела. Аутор отвара велике могућности, није искључив и у договору са њим неке теме које су нама јако важне у овом комаду потражили смо и у његовим другим делима, тако да је ова представа допуњен цитатима из Павићевих других књига, каже редитељ.

Радња комада "Свадба у купатилу" догађа се у Војводини почетком прошлог века, у Бечкереку, у тренутку када се ствара Југославија. Оно што издваја главног јунака дела јесте његово песничко умеће и визионарство: он се не сналази у садашњости, али зато јасно види будућност. Наравно, нимало лепу.

– Ипак, ово није политичка представа већ комедија ситуације која, пре свега, има намеру да забави, а на тај начин и поучи. Југославија је географска и политичка околност овог комада, она нас директно враћа у то време, у ту "кулу вавилонску", националну и језичку. Војводина је за то најбољи пример. Тај сусрет је узбудљив и, у овом случају, необично духовит. Мислим ту и на језик и на карактере. Комад почиње баш у времену када су се сви ти народи и народности сместили у ту, једну, кућу која је, у том тренутку, била сигурна кућа, подвлачи Габрић.

Ми смо, додаје наш саговорник, искористили драматуршку форму путовања кроз време, које је веома присутно у многим Павићевим делима. И тај историјски дискурс, тај наук који никада не узимамо из историје, карактерише и наше јунаке из оног доба. Они, свакако, не могу ни да наслуте, а што је много важније и не желе да размишљају о мрачној будућности која их све очекује. И музика, као саставни део сцена ове представе, директно нас враћа у то време: певачке нумере су нешто што излази из комада и што је драматуршки потпуно оправдано. Основна музичка боја комада јесте Војводина двадесетих година прошлог века и она прати не само војни и љубавни, мушки и женски, фолклорни и национални, него и идејни сегмент ове представе.

"Сваки човек има има право на своју Војводину" недавно је рекао редитељ Јагош Марковић радећи Стеријину "Покондирену тикву" у Народном позоришту у Београду. Какву ће Војводину добити Позориште на Теразијама?

– Нама је Војводина околност у којој причамо причу. Стварамо "кулу вавилонску" и мислим да, до сада, у позоришту није представљен тако узбудљив оркестар језика. То је само једна од ствари којом се бавимо и то ће донети сасвим нову позоришну боју. Поред тога, Војводина представља директну политичку метафору Југославије. Међутим, оно што је много важније и у чијој су служби сви ти елементи, јесте позориште у пуном смислу те речи.