И да­нас че­сто са­ња Ти­та

Мирослав Мија Младеновић (88), пензионисани припадник Гардијске бригаде и потпуковник ЈНА, родом из Крушевца, у непосредној заштити председника Јосипа Броза Тита провео је три и по деценије, од 1945. до 1980. године.

д 1959. био је задужен и за фотографска снимања председника СФРЈ, укључујући и сахрану. Данас носи штаку, али не због старости, већ као последицу спортске повреде – приликом џудо борбе 1968. године, заменик командира Гарде га је бацио на тле и Младеновићу су напукла два кичмена пршљена.

– Пре ове повреде, увек сам распоређиван на најтежа места. Пензионисан сам по закону 1972. године, добио од друга председника златан сат са посветом, али сам и даље сваки дан ишао на посао. Снимао сам председника и био у потпуности на располагању све до његове смрти. Одласком у пензију добио сам чин потпуковника, а примао сам и гардијски додатак на пензију, од 25 одсто – прича наш саговорник.

Младеновић, из рукава сипа датуме, имена, локације – догађаја од пре 60 и више година, као да је било јуче. Његова сећања жива су енциклопедија Другог светског рата, пред чији крај је постао и члан партије, прошавши борбени пут од Београда до аустријске границе.

Рат је започео у саставу Друге, а завршио у чувеној Шестој личној дивизији. О Титу и Гардијској бригади написао је седам књига, а припрема за штампу још четири. Свакодневно ради на лаптопу, чита и пише текстове, шаље и-мејл поруке, прати штампу, сакупља исечке из новина...

Као најдражу реликвију чува једну фотографију, снимљену 25. маја 1979. на последњи Титов рођендан. Камера је забележила тренутак када Младеновић председнику честита 87. рођендан и рукује се с њим. Исте вечери, Младеновић је имао и специјални задатак: показује нам пропусницу за прославу Дана младости, на којој пише да има пролаз у ложу, свечану ложу, на кров и терен стадиона ЈНА.

– Нисам био Титов фотограф, већ војник, гардиста, у задужења ми је спадало и сликање друга председника за потребе државе и војске. Тог 25. маја 1979, на последњи његов рођендан, био је већ болестан тада, донео сам му албум са његовим сликама у колору. Добио је три поклона: од свог кабинета, од Гардијске бригаде, и мој албум. Он је обожавао фотографије, и каже ми: „Хвала, Младеновићу! Дајте да видим шта ми је мој потпуковник донео.”

Од 1959. био је стално уз Тита са фотоапаратом.

– Било је неколико Титових фотографа који су га снимали за новине и друге потребе. Али, када дам знак, они оду. Наравно, нико од њих није смео да има код себе пиштољ. А ја сам увек имао пиштољ испод одела, на само неколико метара од Тита. Осим пиштоља, не могу да говорим шта сам још имао са собом од наоружања – не сме да открије Мија Младеновић.

Био је маршалов човек од поверења – приликом важних састанака државног врха он је фотоапаратом снимао догађај, али, за разлику од фоторепортера и обичних фотографа, и даље је остајао у просторији и присуствовао разговорима. Међутим, о тим догађајима ћути као заливен, иако је прошло више од пола века.

– Упознао сам Тита 1946. године, већ као припадник његовог обезбеђења. Службовао сам у свим објектима где је председник боравио. Бели двор, Ужичка, Бриони... Како ми падне дужност. Међутим, тек после одласка у пензију 1972, имао сам много више прилике за разговор са другом председником. Иако сам био формално у пензији, није се ништа променило, остао сам међу главнима за безбедност у председниковом окружењу и нисам се одвајао од њега, све до смрти – објашњава наш саговорник.

Стари официр одаје утисак човека који је и даље на дужности. Његове битке још нису завршене.

– И дан-данас сањам Тита, али увек из оних млађих дана. Баш сам га скоро сањао. И увек је млад, никад га нисам сањао да је остарио, оперисан. А другарицу Јованку сам само два-три пута сањао. Пре неколико година, сањам Тита да је дошао у моју камп кућицу у Кумбору. И мука ме ухвати: како ћу сад да организујем обезбеђење! Кад сам се пробудио, лакнуло ми је – каже Младеновић

Председник и Тигар

– Јула 1960. године, била је велика врућина. Стражарио сам код Бијеле виле на Великим Брионима, на трећем стражарском месту, где су чамци председника. Предвече, видим најпре Титовог вучјака Тигра, иде право према мени. Знао сам да друг председник долази.

Дође и каже: „Здраво, друже, је ли вруће?” „Није”, кажем ја. Кад, он приђе, пређе прстом преко мог чела, а тамо зној. „А шта је ово?”, рече. Ја ћутим. „А што ти је испод опасача блуза мокра”, пита опет. Ја само ћутим и он оде. Није прошло пар дана, из београдске војне задруге дошла два кројача и свима нама, биле су две чете из официрског батаљона, узели меру за летњу униформу за Брионе.

Панталоне кратке до колена, сиво-маслинаста боја, лаган вунени штоф. Кошуље, исти материјал, кратки рукави, титовка на глави, а доле сандале и доколенице. Милина једна – сећа се Титов гардиста.