Атмосфера линча

У каквој то Србији живимо? Легално изабрани органи општине Прешево дижу споменик терористима, екстремистичка организација која се провукла кроз иглене уши Уставног суда јавно пали заставу Војводине и прави спискове „издајника”, а поједини таблоиди лидера највеће опозиционе странке изједначавају са Хитлером.

Тужилаштво као да оклева или можда чека миг власти да реагује? Међутим, још више брине млако реаговање политичке јавности на све ове случајеве који обеспокојавају. Тачно је да су поједине невладине организације упутиле писмо јавној тужитељки Загорки Доловац, а заштитник грађана  изразио забринутост  због плаката који лепе „Наши”… Али удружења новинара и увек агилне невладине организације нису осудиле што је један медиј Драгана Ђиласа на насловној страни упоредио ни мање ни више него са фирером.

За похвалу је што министар просвете поштује начело поделе власти и неће да се меша у послове правосуђа. Али Жарко Обрадовић је само делимично у праву када каже да паљење војвођанске заставе и лепљење плаката на којима СНП „Наши” оптужује низ организација, медија и појединаца за сарадњу са страним обавештајним службама није посао за извршну власт већ државног тужиоца.

Обрадовић није само члан владе, већ и заменик председника СПС-а. Значи политичар. А задатак политичке елите је да јавно жигоше сваку појаву екстремизма која угрожава не само уставни поредак већ основне демократске вредности једног друштва. Зато је за почетак Обрадовић могао јавно да осуди спаљивање војвођанске заставе, ако већ није упознат са садржајем спорних плаката. Можда неко приватно може и да мисли да је то „Чанкова крпа”, али та застава је званично знамење АП Војводине.

Користан правни лек је дао Владимир Цвијан, члан председништва СНС-а, невладиним организацијама, медијима и појединцима, али је опет изостала политичка осуда. Представник скупштинског одбора за уставна питања и законодавство предлаже да сви који се налазе на „издајничком списку” због нових околност поново покрену иницијативу пред Уставним судом за забрану „Наших”.

Али не треба да се чудимо што екстремистичке организације стварају атмосферу линча. Када је Уставни суд одбацио захтев за забрану њиховог деловања „Наши” су се огласили и поручили да је то најбољи доказ да је овај покрет „све време радио у сладу са Уставом Србије, штитећи интересе Србије, њених грађана и вредности њиме прокламоване”.

Осокољени оваквом одлуком Уставног суда, али и чињеницом што мисле да су на власт дошли „њихови”, „Наши” су закључили како је сада њихово време и да слободно могу да узимају правду у своје руке. Како и не би тако резоновали када је аутор списка од 47 неподобних културњака у манифесту „Време је за први српски културни устанак” аванзовао на место помоћника министра културе.

Да се ситуација не би даље радикализовала и стварала атмосфера преког суда у којој се прети смрћу, као у случају поверенице за заштиту равноправности Невени Петрушић, политичари на власти требало би јавно да осуде деловање екстремистичких организација не чекајући тужилаштво.