Српске фото приче

Цвет шљиве у рано пролеће; крш од ватрогасног камиона поред шареног кућерка; гранични прелаз без асфалта код места Јаша Томић; два гипсана лава чувају недовршену кућерину на којој су стали радови; жена са сенком у једном оку; у ружичастом возилу таксиста чита таблоид; подигнута рампа на прузи, а на њој два знака: "Стоп" и "Улаз се плаћа"; накривљена жута зграда са две сателитске антене; пливање у Шумадији: празан базен; табла на којој пише "забрањено купање", брица "Перица" у Лесковцу у препуној радњи  прави неком младићу "сијукс" фризуру; кордон полиције чува стадион Црвене звезде, док их високо у позадини наткриљује Храм Светог Саве; одвојено испред пешачког прелаза стоје саобраћајац и жена у белом, као да иде на венчање, чекају семафор; Цеца усред ватромета људи и светлости; лик који је на рамену тетовирао свој портрет; баштица са зрелим купусом на Звездари поред започете и никад довршене новоградње... Призори из Србије.

Уз помоћ Белеф центра, у галерији New Ideas (New Moment kompanije), 10. априла отворена је изложба уметничких дела енглеског фотографа по имену Мајкл Бауринг. Београђани тамо могу да их виде до 10. маја. Представљачи изложбе су записали да је то "уметнички колаж људског и архитектонског, маркетиншког и забаченог. У његовом уметничком свету све би било исто као у нашем, само да смо ми значајно другачији... Или: "Подстакнути смо да савладамо разлику погледа и препустимо питање истине њеној лепоти, а тридесетак триптиха којима је Мајкл Бауринг обухватио своју представу о Србији обећавају узбудљиву авантуру".

Познаваоци у овим фотографијама препознају перспективу, дијагоналу, геометрију, светлост и строгу уметничку дисциплину. Мајкл је рођен 1955. године у граду Акра у Гани. Потиче из породице (прадеда и деда били гувернери Малезије и Сијама) за коју каже да је "дипломатска и номадска". Завршио је уметнички Кингстон универзитет у Лондону и већ од осамдесетих година двадесетог века, као фотограф, путује по Африци и Северној Америци пратећи грађанске ратове и збивања на "врућим" подручјима (Судан, Ангола, Никарагва, Салвадор, Гуатемала, Мексико).

У Лондону је правио портрете познатих личности и музичких група, рецимо Принца. Сећа се једног афричког племена које раздаљину мери данима. "Ако их питате када стиже аутобус за други град, они ће вам одговорити – у уторак, а не, рецимо, у тринаест сати". Већ три године слика Србију "изнутра", онакву какву ми једва примећујемо. Често је путујући уздуж и попреко запазио необјашњиву особину Срба да, упркос добрим жељама, не могу да одговоре на једноставно питање – како стићи до неке локације без путоказа. Никад није чуо једноставан одговор - скрени лево, па десно, или право. То га је увек збуњивало, па је знао и да залута. До Србије је правио искључиво црно-беле фотографије. Овде је почео да примењује колор. Направио је десет хиљада снимака, од којих је тридесет пута три одабрано за изложбу у Хиландарској улици у Београду.