Пријатељски гас

Није никаква новост да се политика често уграђује у финансијске профите,посебно када се ради о компанијама под контролом државе.

Такав је рецимо руски „Гаспром”, енергетски гигант који је већ дуже од четири деценије највећи снабдевач више од 25 држава Европе гасом.

Међу њима и Србије која са руском компанијом има оквирни споразум о снабдевању,по коме се за наредних 10 година гарантује повлачење до пет милијарди кубних метара гаса годишње.

Количине су гарантоване, енергетска безбедност осигурана, уз услов да Србија исплати дуг од 30 милиона долара за гас испоручен у периоду од новембра 2000. до јануара 2001.

Но, шта је са ценом? Колико она одражава спремност Кремља да нека тржишта – она на којима постоји конкуренција – осваја нижим ценама док на другим држи пуну цену и потпуни монопол.

Србија 1.000 кубних метара руског гаса плаћа 488 долара. Прогнозира се да ће цена гаса за Европу бити 370 долара, а у Британији 230 долара.

Колико је то „пријатељска цена” у временима када Русија Украјини нуди гас по 160 долара – под условом да се прикључи Царинској унији Русије, Белорусије и Казахстана?

Добро је што се Србија укључила у пројекат „Јужни ток” – гасовод, складиште гаса „Банатски Двор” и договори о руском учешћу у електроенергетици. Не само зато што је овај гасовод сасвим ретка сигурна велика инвестиција у Србији вредна 1,7 милијарди евра, већ и зато што је гас из Русије несумњиво рационалнији избор него гас из, рецимо, Алжира.

Али, нема сумње да је цена гаса из Русије превисока. „Неприхватљива”, како каже функционер Министарства енергетике. „Цена гаса мора да иде наниже или не морамо да трошимо гас.”

Не морамо да трошимо гас! Па свакоме је јасно да је Србија данас у позицији да нема алтернативе. Зато гас у Бугарској појефтињује а у Србији поскупљује.

Много тога проистиче из чињенице да суземље у окружењу са „Гаспромом” направиле споразуме 50:50, док је Београд прихватио уговор који контролни пакет акција од 51 проценат даје руској фирми.

Да ли је то била потреба Београда да захвали Москви за подршку проблему Косова, или је резултат лошег преговарања српске стране? – можда ће се сазнати једног дана.

Док то не утврдимо, о цени руског гаса намењеног Србији  одлучиваће сеискључиво у Москви. И о њој не би требало преговарати у јануару.

Очито је да је руски партнер тај који има озбиљан финансијски маневарски простор, али испада да свесловенска и сестринска православна Србија није класификована као држава која може да се квалификује за попуст.

Министарка енергетике недавно је у интервјуу „Политици” најавила неизбежност поскупљења јевтине струје. Можда би ова држава код руских партнера могла да се избори за појевтињење скупог гаса. Аргументима пријатељске политике, кад већ није умела резонима финансија, економије и сопственог интереса.