Родољупци и аутономаши – поново

После одлуке Уставног суда по којој су многе надлежности покрајине по Статуту неуставне, Војводина се налази у некаквом правно-уставном лимбу. Ако бисте се кладили да ли ће се Статут усклађивати по Уставу или обрнуто могли бисте да изгубите. Србија је вероватно једина земља у којој је покрајински документ „старији” од Устава.

Данас су у Војводини створена два табора – један центристички који жели да се за све пита Београд и други аутономашки који жели да се достигнута аутономија очува и ако је могуће ојача у виду стварања државолике творевине. Код првих се некако упрошћено види проблем и сажима у изјаве типа „Војводини треба аутономија” или пак „шта бре хоће Војвођани довољно им је седам одсто”. Са друге стране барикаде се још лакше изричу једностране и малициозне оптужбе према престоници „која све нас искоришћаваи која пљачка Војводину”. У међувремену је Војводина постала више од аутономије а мање од републике.

Радикално аутономашку причу заговара само Чанкова лига и неке мањинске странке, ДС је иако перјаница покрајинске власти доживљена на изборима као „војвођанска испостава београдске централе”. Пајтић никада не би добио толико гласова да иза њега није стајао Београд и тадашњи председник Тадић. Но Пајтић је попут Ђукановића (који је стао изаполитикеПеровићевих либерала),преузео аутономашку политику Ненада Чанка без његове провокативне и скандалозне реторике. Стога је за оне који брину за стабилност државе коју нагриза црв регионализма много опаснији.

Грубо речено могло би се рећи да је новосадска елита у значајном броју више склона идеји аутономије јер верује да је то шанса за реализацију њихових интереса, док је већи део већинског народа забринут због аутономије која може да заврши у федерализацији па и сецесији. На политичкој сцени готово нико не артикулише у пуној мери тај страх и бојазан који није за потцењивање јер суочигледно „Београду” покрајина и њени проблеми – далеко. На крају али не као и последње увек морамо имати у виду да су странци врло заинтересовани да заштите „права Војводине” те да републичка власт не може тек тако да се ,,меша у унутрашња питања земље”.

Радикална аутономашка сцена је тренутно у тешкој кризи иако имају значајне ресурсе. Чанак је у дефанзиви јер су и његовим малобројним присталицама досадиле провокације и испади таблоидног лидера. Недавно је његова узданица и потенцијална наследница госпођица Јерков у коју је доста инвестирао одлучила да промени дрес и да пређе у ДС. То нам говори да се нарочито после оног насилног понашања Ненада Чанка према човеку који је наводно био груб према његовој рођаки почео да губи позиције и подршку. Прелазак Александре Јерков се може тумачити и као слатка освета Пајтића за то што му је некада „аутономашки саборац” до сада приређивао.

Но да све не би остало на томе потрудиле су се Двери иницијативом да се укине Покрајина Војводина. Ту су иницијативу пре њих прошле године покренули и из организације ,,Светозар Милетић” а заговарали су је и неки други антиаутономашки кругови и интелектуалци. То јесте легитимна политичка идеја, али је очигледно и онима који је заговарају да није реална у данашњој политичкој ситуацији.

Таква иницијатива би имала као претходни корак и промену Устава, што нам у тренутку слабости није баш потребно. Тешко да би промена Устава донела јачање државне позиције око решавања косовске драме или неког другог питања. Друга негативна последица је да оваква иницијатива оживљава радикално аутономаштво попут Чанка коме такви нереални „антивојвођански” захтеви представљају ветар у леђа. Неко параноичан би могао да помисли да то није случајно већ да се кроз дозиране сукобе „екстрема” одржава и јача политичка поларизација.

Један симпатичан предлог који покушава да надиђе или барем заобиђе поделу на патриоте и аутономаше јесте иницијатива „треће Србије” (бивше Двери) да Нови Сад буде главни град државе. Идеја је да се нека министарства изместе из престонице у Нови Сад, Ниш и Крагујевац и да се на тај начин растерети главни град а провинција добије нешто од децентрализације. На тај начин, аутори овог предлога мисле да се локалпатритизмом отупљује оштрица аутономаштва. Било како било овакав предлог јесте основа за размишљање које треба да води ка превазилажењу постојећих подела и раскола кроз друштвени консензус или српски речено народну слогу.

политички аналитичар