Мама и тата не само својој деци

Било је снежно недељно поподне када су Наташа (27) и Тома (24) Новаковић гледали телевизијску емисију која прати животни пут бебе остављене поред контејнера и њено одрастање у хранитељској породици. У њиховом наручју мирно је спавао најмлађи син Сергеј, а двојица старијих дечака играла су се у дневној соби, трудећи се да не пробуде бебу.

„Да ли желиш да и ми узмемо једно дете”, упитала је Наташа свог супруга док је кришом брисала сузе. Од његовог одговора до Наташиног одласка у Центар за социјални рад у Обреновцу прошло је свега неколико дана, а Наташа се сећа да су стручњаци овог центра били пријатно изненађени када су видели младе родитеље решене да улепшају детињство малишанима око чијих колевки се нису гурале добре виле. У њихов дом ускоро су стигли и стручњаци из Центра за хранитељство који су им објаснили да би дете које долази на хранитељство требало да има засебну собу.

„То није проблем, дозидаћемо још једну просторију”, спремно су одговорили Новаковићи. У року од три месеца велика породична кућа у Баричу постала је пространија за тридесетак квадрата. Те године Наташа и Тома су за породичну славу добили најлепши поклон од државе – плавоока беба Анђела стигла је у дом Новаковића право из породилишта.

„Била је стара свега 20 дана и изгледала је као прави мали анђео – имала је очи боје шумског језерцета и у нашем дому је провела пуних девет месеци. Поклонила нам је свој први осмех, први зубићи су почели да ничу у нашем дому, а када је почела да гуче и пузи, отпузала је у наручје усвојитеља”, присећају се Новаковићи.

Иако су Наташа и Тома имали велику жељу да усвоје девојчицу, стручњаци Центра за социјални рад ипак су одлучили да она расте у дому људи које је природа осујетила у намери да имају децу. Новаковићи су имали само једну жељу – да остану у вези са људима који су усвојили „њихову” девојчицу. И данас су у контакту са Анђелиним родитељима.

Њихова туга, на срећу, није дуго трајала – само две недеље касније у дом је стигла двогодишња Бранкица из Звечанске.

„Упозорили су нас да је девојчица повучена и да ћемо имати проблема да успоставимо комуникацију са њом, али нас је она од првог момента прихватила, а наши дечаци су били велика ’емотивна’ помоћ и подршка – прихватили су девојчицу као сестру. Првих годину дана девојчица је говорила само ’кака’ и ’мама’ и била је тежак астматичар. Данас је њено здравствено стање неупоредиво боље и она је у потпуности интегрисана у друштво вршњака”, прича Наташа.

Док причамо са Новаковићима, Бранкица се увлачи Наташи у наручје и пружајући јој мали пластични телефон каже: „Мама, зове те неко”.

„Од првог момента ме зове мама”, одговара Наташа на наше непостављено питање и објашњава да је Бранкици испричала причу о њеном пореклу, уз објашњење да је она веома посебна и богата девојчица јер има две маме.

Наши саговорници објашњавају да све мале и велике дилеме у одрастању малишана разрешавају уз помоћ стручњака Центра за хранитељство који их редовно обилазе.

Наташа и Тома су тек зашли у двадесете када су роде почеле да слећу у њихов дом, а Наташа је брзо схватила да посао и троје деце не иде заједно, па се у потпуности посветила бризи о деци. На питање – како су родитељи и пријатељи прихватили њихову одлуку да поред три дечака гаје још деце, Новаковићи кажу да имају пуну „логистичку” подршку – у великој породичној кући живи и Томин брат са троје деце.

„Наравно, има и пријатеља који нам говоре да смо млади и да треба да излазимо, али ми не треба да излазимо из куће да бисмо тражили забаву – нама је најзабавније унутар четири зида нашег дома”, у шали кажу Новаковићи.

Наташи и Томи је у живом сећању остао и један топли јунски дан када је у њихов дом право из породилишта стигао мали Урош. Иако су стручњацима Центра за хранитељство рекли да би желели још једну девојчицу – због полне равнотеже, када су им саопштили да имају мушку бебу којој је потребан хитан смештај једногласно су одговорили: „Ма, само нека је живо и здраво”.

„Да ли планирате још деце”, питамо Новаковиће опраштајући се од њихове велике седмочлане породице.

„Не, али ни прво нисмо планирали, па видите како се завршило”, кажу Наташа и Тома уз осмех који говори више од хиљаду речи.