Рат против мртвих

Хвала Самуелу Жбогару, Унмику, Еулексу, ОЕБС-у, америчкој амбасади у Приштини и осталим амбасадама „земаља квинте” што су осудили вандализам који се сручио на српска гробља на Косову и Метохији претходних дана.

Али сада неколико питања и за њих: најпре, како се утврђује граница до које није тако страшно и нељудски нарушавати мир и достојанство мртвих? Који је то број полупаних надгробних плоча због кога се цела међународна заједница неће узбуђивати и јавно осуђивати? Којим темпом то треба радити да се не би превише узнемирио цивилизовани свет навикао да гробља поштује као светиње?

То што се на сваке Задушнице на КиМ Срби жале да су им гробља оскрнављена очигледно није права мера. Када су у повратничком селу Жач на Михољске задушнице, октобра прошле године, затекли полупорушене ограде, поломљене слике на надгробним споменицима, бачене лешине угинуле стоке, демолирану цркву, нико осим тих Срба није се превише узнемирио. Била је то, изгледа, само још једна уобичајена сцена с дивљег Балкана.

Годинама смо сведоци бесомучног рата против мртвих, који се догађа пред очима међународне заједнице и косовских институција, подсетила је у недавном саопштењу Епархија рашко-призренска и косовскометохијска.

Пре десетак дана кад је откривено да је на гробљу у Косову Пољу порушено 56 споменика огласио се само Унмик осудивши тај „срамни чин” и позивајући на „толеранцију, суживот и међусобно поштовање”. Али, може ли се очекивати поштовање од оних који га немају чак ни према мртвима?

Тих 56 „озбиљно оштећених” споменика резултат је само последњег варварског пира, иначе на том српском гробљу укупно је око 130 уништених споменика. Медијски извештаји говоре да је масовно рушење надгробних споменика на православним гробљима у општини Косово Поље почело пре тридесетак година. У априлу 1981. у Бресју је порушено 27 споменика. Ове године, на Божић, неко је у том селу обио црквену капелу. Колико је времена потребно да се они који већ три деценије мисле да је допуштено, некажњиво и безопасно скрнавити гробове и узнемиравати мртве, шта год да је у питању – политички циљ, обест, мржња, освета, праведни гнев – науче толеранцији и поштовању другог?

Шта су о тим лекцијама научили после мартовског погрома 2004? Да се насиље не исплати? Шта су научили побивши децу која су се купала у Бистрици 2003? Да сада могу да пуцају и у њихов споменик, ваљда покушавајући да их убију још једном или да нанесу још једну рану њиховим родитељима?

Више од десет година присутна је међународна заједница на Косову, али њихове лекције о толеранцији и међусобном поштовању очигледно још не допиру до свих његових грађана. Можда је време да промене приступ, па да од осуда и згражавања над „кукавичким” и „нељудским” поступцима пређу на нешто делотворније. Они знају како се то ради у овом делу Европе, не би им било први пут. Да српски гробови могу да буду мирни као они у њиховом уређеном свету.