Rat protiv mrtvih

Hvala Samuelu Žbogaru, Unmiku, Euleksu, OEBS-u, američkoj ambasadi u Prištini i ostalim ambasadama „zemalja kvinte” što su osudili vandalizam koji se sručio na srpska groblja na Kosovu i Metohiji prethodnih dana.

Ali sada nekoliko pitanja i za njih: najpre, kako se utvrđuje granica do koje nije tako strašno i neljudski narušavati mir i dostojanstvo mrtvih? Koji je to broj polupanih nadgrobnih ploča zbog koga se cela međunarodna zajednica neće uzbuđivati i javno osuđivati? Kojim tempom to treba raditi da se ne bi previše uznemirio civilizovani svet navikao da groblja poštuje kao svetinje?

To što se na svake Zadušnice na KiM Srbi žale da su im groblja oskrnavljena očigledno nije prava mera. Kada su u povratničkom selu Žač na Miholjske zadušnice, oktobra prošle godine, zatekli poluporušene ograde, polomljene slike na nadgrobnim spomenicima, bačene lešine uginule stoke, demoliranu crkvu, niko osim tih Srba nije se previše uznemirio. Bila je to, izgleda, samo još jedna uobičajena scena s divljeg Balkana.

Godinama smo svedoci besomučnog rata protiv mrtvih, koji se događa pred očima međunarodne zajednice i kosovskih institucija, podsetila je u nedavnom saopštenju Eparhija raško-prizrenska i kosovskometohijska.

Pre desetak dana kad je otkriveno da je na groblju u Kosovu Polju porušeno 56 spomenika oglasio se samo Unmik osudivši taj „sramni čin” i pozivajući na „toleranciju, suživot i međusobno poštovanje”. Ali, može li se očekivati poštovanje od onih koji ga nemaju čak ni prema mrtvima?

Tih 56 „ozbiljno oštećenih” spomenika rezultat je samo poslednjeg varvarskog pira, inače na tom srpskom groblju ukupno je oko 130 uništenih spomenika. Medijski izveštaji govore da je masovno rušenje nadgrobnih spomenika na pravoslavnim grobljima u opštini Kosovo Polje počelo pre tridesetak godina. U aprilu 1981. u Bresju je porušeno 27 spomenika. Ove godine, na Božić, neko je u tom selu obio crkvenu kapelu. Koliko je vremena potrebno da se oni koji već tri decenije misle da je dopušteno, nekažnjivo i bezopasno skrnaviti grobove i uznemiravati mrtve, šta god da je u pitanju – politički cilj, obest, mržnja, osveta, pravedni gnev – nauče toleranciji i poštovanju drugog?

Šta su o tim lekcijama naučili posle martovskog pogroma 2004? Da se nasilje ne isplati? Šta su naučili pobivši decu koja su se kupala u Bistrici 2003? Da sada mogu da pucaju i u njihov spomenik, valjda pokušavajući da ih ubiju još jednom ili da nanesu još jednu ranu njihovim roditeljima?

Više od deset godina prisutna je međunarodna zajednica na Kosovu, ali njihove lekcije o toleranciji i međusobnom poštovanju očigledno još ne dopiru do svih njegovih građana. Možda je vreme da promene pristup, pa da od osuda i zgražavanja nad „kukavičkim” i „neljudskim” postupcima pređu na nešto delotvornije. Oni znaju kako se to radi u ovom delu Evrope, ne bi im bilo prvi put. Da srpski grobovi mogu da budu mirni kao oni u njihovom uređenom svetu.