Школовање упаковано као роба

Можда је сурово ово што ћу рећи, али наравно да корупција на универзитетима постоји. Постоји, и то код високошколских институција, код професора, а и код студената.

Наше високошколске установе је трајно покварило то што им је дато право да од студената наплаћују разне дажбине. Пре свега, њима је дата огромна дискреција приликом одређивања висине годишње школарине, коју наплаћују од самофинансирајућих студената. Због тога се између факултета унутар једног универзитета, или између истородних факултета различитих универзитета, школарине понекад драстично разликују.

Политика наших високошколских установа јетаква да школарина за самофинансирајућег, односно буџетско давање државе за буџетског студента њему омогућавају, малтене, самото да се ухвати за браву факултета. Све остало се додатно плаћа: пријава испита, колоквијума, пренос бодова за неположене испите, различита уверења и слично. На пример, уверење о статусу студента, које му је потребно да би остварио неко своје законско право на скоро свим факултетима се наплаћује. На вишим степенима студија (мастер, докторске) студенти су приморани да плаћају веома високе таксе. Издавање дипломе се плаћа, у зависности од универзитета, шест, осам, па и десет хиљада динара.Такође, за више степене студија факултети нерадо траже од владе квоте за буџетска места, јер им је много лакше да школарину наплате од студената, уместо да се с државом прегањају око висине и саме уплате средстава. Круну свега представљају студентска плаћања разних таксa за молбе.

Оваквих примера је много и све се то може назвати корупцијом у ширем смислу, односно кварењем институција високог образовања. Све се ово правда тиме да ми студенти ,,инвестирамо у себе”. То нам говоре они који су студирали бесплатно, кад се образовање, од предшколског до доктората сматрало за право, а они су га сад упаковали и продају га као робу.

Сви ово проблеми имају само једно решење – спецификацију школарине. Спецификација би нам показала шта школарином плаћамо, а шта не, тo јест шта ћемо додатно платити. Због тога што не постоји спецификација трошкова, износи школарина на истим факултетима на различитим универзитетима су веома различити. И могу да се мењају из непознатих разлога.

Кад је реч о ,,кварењу професора”, директан облик корупције је,наравно, продаја оцена на испиту, што је и кривично дело. О томе можемо говорити као о појави, али не и о самим примерима јер се о томе мало зна. То су радње које се држе у тајности и у којима учествују: студент, професор и евентуално посредник.

Када бих знао за конкретне примере био бих дужан да их пријавим полицији, а не да говорим за новине. Али могу да говорим о другим облицима корупције којом се баве професори, као што је, на пример, директна, често принудна, продаја уџбеника. То је такозвана појава претварања катедре у тезгу. Кад дође у учионицу, професор подели студентима по један примерак свог уџбеника и сваког од њих пита: ,,Плаћаш или дугујеш?” Или им касније, на испиту, тражи да донесу његову књигу. Многи професори сматрају да је то легитимно све док студенти копирају њихове књиге и на тај начин крше њихова ауторска права.

Ја сам предлагао решење које би могло да задовољи и интересе професора и потребе студената и да оживи факултетске центре за публикације. Овим центрима би, наиме, професори продавали ауторска права за своје уџбенике, који би их касније издавали и бесплатно делили студентима. Тамо где то не би било могуће без подизања школарине, уџбеници не би морали да буду одштампани, већ објављени у дигиталном облику. Чак сам предлагао да ови ,,пе-де-еф уџбеници” буду у формату А4 како би студенти који неће да уче са монитора могли да их одштампају.

Најзад, кад је реч о студентима, један вид њиховог ,,кварења” је избегавање обавеза које имају, на пример – полагање испита на бубицу или на пушкице. Нећу да размишљам о томе какву штету може да направи један лекар који тако заврши факултет.

И наши приватни факултети су део тог ,,кварења”. Они су се појавили као одговор на потребе неких људи да брже и лакше дођу до високошколске дипломе, а временом су утицали и снижавање критеријума за полагање испита на државним факултетима.

За сузбијање свих ових облика ,,кварења” потребна су системска решења. Држава мора више да издваја за високо образовање јер тада ће имати и више права да утиче на финансијске одлуке на факултетима. Сад имамо систем који функционише тако да у високом школству добро пролази онај ко се боље снађе. Ако се овако настави за десет година моћи ће да студира само онај ко има новца.

Секретар Студентског парламента Универзитета у Нишу