Из подземног града у егзил

Однедавно се говори о томе да би после 66 година изгнанства последњи српски краљ Петар Други Карађорђевић могао бити сахрањен у Србији, на Опленцу, где почивају и његови преци. Иницијативу о преносу посмртних остатака краља Петра из Либертивила (САД) у Маузолеј светог Ђорђа на Опленцу покренуо је Крунски савет поводом прославе 200 година Првог српског устанка.

Да се о томе све озбиљније размишља потврдио је недавно и син краља Петра, принц Александар Други, који је у интервјуу америчким новинама изразио очекивање да ће се пренос посмртних остатака јединог монарха који је сахрањен на америчком тлу десити ускоро. Краљ Петар Други Карађорђевић умро је 3. новембра 1970. године после дуге и тешке болести у Денверу (Колорадо, САД) у 47. години.

Мање је познато да је последње место у Србији у којем је краљ Петар боравио био Мали Зворник. Средином априла 1941. године са дворском свитом краљ се после немачког напада склонио у западни део Србије. Ту је провео неколико дана, а затим је, уочи саме капитулације, прешао Дрину, и одступио из земље. Један од последњих Срба који су га видели у земљи је, данас 75-годишњи, мештанин Малог Зворника Славко Арсић, тада деветогодишњи дечак. Краљ Петар Други је тада имао седамнаест година.

Славко се сећа: Пођем у школу поред склоништа где је био са својим обезбеђењем. Видим га свако јутро, умива се. Леп човек, свечано одело, помислим, зар тако млад човек краљ да буде. Било је око њега још десетак људи, жандармерија у одступању.

Славко и његов брат Славољуб Арсић причају и како је Мали Зворник изгледао по одласку краља и краљевске свите. У склоништу је остало доста ствари, и то махом скупоцених, сребрног есцајга, неких комада намештаја, антиквитета, што је претекло и што се није могло пренети преко Дрине у неколико аутомобила остало је ту. Неки од мештана су то после развлачили и носили кућама, јер би ионако допало Немцима. Било је, сећају се данас, чак и мртвих, један Зворничанин је убијен када је по трећи пут дошао коњском запрегом да товари сандуке са краљевом заоставштином.

Свештеник Милета Товаровић казује нам још једну занимљивост која је остала записана и у општинским алманасима. Зворник је 4. јула 1919. године посетио краљ Александар Карађорђевић, а на слици се може видети и слоган окупљеног народа "Добро нам дошао, мили Ослободиоче". Он је био једини државник који је посетио Зворник, а касније је мост између Малог Зворника и Зворника назван његовим именом.

Баш преко тог моста, подсећа отац Милета, његов син је напустио Србију. После говора који је одржао краљ Александар је отишао у породичну кућу тамошњег трговца Станка Николића на ручак. Одлазећи из Србије, 22 године касније, краљ Петар Други је такође био прво гост Станка Николића који га је подсетио да је и његов отац код њих ручао, "а ево, како је рекао, и Ви стицајем околности после толико година".

Посета краља Петра остала је тајна за многе Зворничане. Он се из безбедносних разлога није могао дуго задржати код имућног Николића па је прешао у недовршено склониште у пећини у Малом Зворнику где је провео неколико дана.

Ово склониште се налази у дубини стрме стене која се окомито спушта ка Дрини, у близини моста. Радови на тајанственом подземном граду почели су 1932. године, а пошто је изграђено две трећине склоништа градња је обустављена 1934. године после убиства краља Александра 1934. године у Марсеју.

Цео тај простор настао је тако што су природно шупље стене додатно издубљене и тако је створен подземни град у којем  је температура никада не прелази али и не пада испод 14 степени.

У склониште се улази кроз, тешка метална врата, скреће се десно, а затим се пружа дугачак ходник, поред којег се налазе нумерисане спаваће собе, просторије за састанке, кабинет. Подземни град има 12 тајних улаза и излаза, а у другом делу који није у потпуности завршен налазе се и коњушнице и бунар са изворском водом. Иза спаваћих соба је капела са удубљењем за олтар, где су данас само голи зидови прошарани графитима. Велики део овог простора са два и по километара ходника је бетониран, на неким местима спроведена је и електрична инсталација, али струје нема, па су за пролазак неопходне батеријске лампе или рефлектори.

Наш саговорник Славко Арсић се сећа да се као дете, 1943. године причестио у подземној цркви у време када су у склоништу боравили војници белогардејци. Поред овог склоништа у којем стоје само голи зидови постоји још једно мање укопано у стени у облику крста, дугачко педесетак метара и широко двадесетак. Отац Милета је овај простор претворио у цркву у којој се иако укопаној у стени окупио на протекли Васкрс велики број верника, мада се, кажу овде, у малом Зворнику у 30 одсто кућа свештеник прима у кућу, само кад је, смртни случај у породици.