Коцкар у породици

Златна свадба била је више него гламурозна. У Берлину су се окупили бројни гостима да обележе 50 година њихове љубави, а супружници су били весели и насмејани, уверавајући све да међу њима и даље тиња „пламен љубави”.

Упркос осмесима и слаткоречивим говорима, обоје већ неко време спавају у одвојеним собама али под истим кровом. Попут остарелог љубавног пара којем је утихнула љубавничка страст, овај пар чврсто држе заједно скоро искључиво интереси и свест о важности тога да очувају најзначајнији плод њихове љубави – многочлану породицу.

Отприлике овако је изгледала прослава пола века од Јелисејског уговора о француско-немачком помирењу и сарадњи, који су 22. јануара 1963. потписали тадашњи немачки канцелар Конрад Аденауер и француски председник Шарл де Гол.

Алијанса два некад љута непријатеља временом се мењала, а данас „брак” Ангеле Меркел и Франсоа Оланда пролази кризу будући да је „страст” утихнула а супружници имају поприлично различите погледе на то како трошити али и зарадити за заједничку кућну касу.

брачним мукама, француско-немачка љубав на прво место ставља своје најзначајније плодове – јединствено европско тржиште, саму Европску унију и евро као заједничку валуту.

Штавише, годишњица је била прилика да пар најави, не само да ће превазићи међусобне разлике о будућности заједничке касе и њене валуте, већ ће на јунском самиту лидера ЕУ представити заједничке предлоге о дубљој економској и фискалној интеграцији целе европске породице.

Још једном су Париз и Берлин доказали да ни одсуство страсти не може да их натера да одустану од плодова своје љубави колико год било тешко. На то очигледно не може да их натера ни то што је рођак, који живи под заједничким кровом, почео да се коцка.

Штавише, због те коцке је спреман да свој део заједничке имовине отцепи и тиме поремети велико заједничко предузеће, захваљујући којем сви чланови породице добијају већу плату него када су били самостални предузетници.

Дуго најављивани и неколико пута одлагани говор британског премијера Дејвида Камерона унео је поприличне таласе на европској политичкој сцени. Међутим, када се сумирају сви утисци о Камероновом говору о односима Велике Британије и ЕУ, може се рећи да британски премијер није много тога новог рекао, осим што је своју политичку судбину ставио на велику коцку.

Обећањем да ће, уколико на изборима 2015. победе његови конзервативци, до 2017. бити сазван референдум о останку или изласку Британије из ЕУ, Камерон је заправо поставио ЕУ да у наредних пет година буде главна политичка тема на Острву.

Тиме је Камерон поприлично своју политичку каријеру ставио на коцку јер, према свим истраживањима, Британце не мучи толико питање ЕУ, већ питања економије, имиграната и криминала.

Према анкетама, то више мучи и присталице Партије за независност Уједињеног Краљевства, коју води чувени евроскептик Најџел Фараж чија су реторика и нарастајућа популарност у Британији делом били разлог за Камеронов оштрији став према Бриселу.

Камерон је много тога бацио на коцку због тога што зна да су и његови торијевци поприлично разједињеног става по питању европских интеграција, али и не зна да ли ће после избора 2015. поново морати да прави коалицију са партијом која не жели излазак из ЕУ.

Много зависи и од тога какву врсту економске и фискалне интеграције заједнички предложе у јуну Берлин и Париз, као и да ли ће уопште успети да у преговорима освоји неки конкретнији уступак који би касније могао да „прода” Британцима као сопствени успех.

Осим тога, Камеронова грешка лежи у томе да се у давању обећања, највероватније, повео резултатима анкета, које наводе да када би референдум сада био организован, 40 одсто Британаца би подржало излазак из ЕУ, 37 одсто би било за останак, док је 23 одсто испитаника неодлучно.

Иако је Камерон истакао да су Британци „све више фрустрирани” по питању ЕУ, чињенице говоре супротно јер су слични проценти забележени и у анкетама о ЕУ, када је премијер био Тони Блер, који је свесрдно повео Британце у већу интеграцију у ЕУ, смањујући повраћај новца из буџета ЕУ извојеван још у време Маргарет Тачер.

Дакле, може се рећи да су заправо британски политичари „све више фрустрирани” по питању, док је „обичан” Британац традиционално неповерљив према ЕУ таман толико колико је неповерљив и према сопственим политичарима.

У таквој ситуацији Камерон ризикује пропаст своје политичке каријере уколико на референдуму 2017. Британци кажу да им се ипак више исплати да остану у ЕУ, будући да, на пример, Британија више извози у једну немачку покрајину него у целу многољудну Индију.

Исувише ризика за премијера земље која је у хијерархији ЕУ, према оцени пољског шефа дипломатије Радослава Сикорског, била природан члан тројке са Француском и Немачком.

Чак и ако није тачна оцена Сикорског да је Британија сада у ЕУ постала држава са „специјалним потребама”, сасвим је евидентно да француско-немачки пар неће бити превише попустљив према несташном члану своје породице.