Kockar u porodici

Zlatna svadba bila je više nego glamurozna. U Berlinu su se okupili brojni gostima da obeleže 50 godina njihove ljubavi, a supružnici su bili veseli i nasmejani, uveravajući sve da među njima i dalje tinja „plamen ljubavi”.

Uprkos osmesima i slatkorečivim govorima, oboje već neko vreme spavaju u odvojenim sobama ali pod istim krovom. Poput ostarelog ljubavnog para kojem je utihnula ljubavnička strast, ovaj par čvrsto drže zajedno skoro isključivo interesi i svest o važnosti toga da očuvaju najznačajniji plod njihove ljubavi – mnogočlanu porodicu.

Otprilike ovako je izgledala proslava pola veka od Jelisejskog ugovora o francusko-nemačkom pomirenju i saradnji, koji su 22. januara 1963. potpisali tadašnji nemački kancelar Konrad Adenauer i francuski predsednik Šarl de Gol.

Alijansa dva nekad ljuta neprijatelja vremenom se menjala, a danas „brak” Angele Merkel i Fransoa Olanda prolazi krizu budući da je „strast” utihnula a supružnici imaju poprilično različite poglede na to kako trošiti ali i zaraditi za zajedničku kućnu kasu.

bračnim mukama, francusko-nemačka ljubav na prvo mesto stavlja svoje najznačajnije plodove – jedinstveno evropsko tržište, samu Evropsku uniju i evro kao zajedničku valutu.

Štaviše, godišnjica je bila prilika da par najavi, ne samo da će prevazići međusobne razlike o budućnosti zajedničke kase i njene valute, već će na junskom samitu lidera EU predstaviti zajedničke predloge o dubljoj ekonomskoj i fiskalnoj integraciji cele evropske porodice.

Još jednom su Pariz i Berlin dokazali da ni odsustvo strasti ne može da ih natera da odustanu od plodova svoje ljubavi koliko god bilo teško. Na to očigledno ne može da ih natera ni to što je rođak, koji živi pod zajedničkim krovom, počeo da se kocka.

Štaviše, zbog te kocke je spreman da svoj deo zajedničke imovine otcepi i time poremeti veliko zajedničko preduzeće, zahvaljujući kojem svi članovi porodice dobijaju veću platu nego kada su bili samostalni preduzetnici.

Dugo najavljivani i nekoliko puta odlagani govor britanskog premijera Dejvida Kamerona uneo je poprilične talase na evropskoj političkoj sceni. Međutim, kada se sumiraju svi utisci o Kameronovom govoru o odnosima Velike Britanije i EU, može se reći da britanski premijer nije mnogo toga novog rekao, osim što je svoju političku sudbinu stavio na veliku kocku.

Obećanjem da će, ukoliko na izborima 2015. pobede njegovi konzervativci, do 2017. biti sazvan referendum o ostanku ili izlasku Britanije iz EU, Kameron je zapravo postavio EU da u narednih pet godina bude glavna politička tema na Ostrvu.

Time je Kameron poprilično svoju političku karijeru stavio na kocku jer, prema svim istraživanjima, Britance ne muči toliko pitanje EU, već pitanja ekonomije, imigranata i kriminala.

Prema anketama, to više muči i pristalice Partije za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva, koju vodi čuveni evroskeptik Najdžel Faraž čija su retorika i narastajuća popularnost u Britaniji delom bili razlog za Kameronov oštriji stav prema Briselu.

Kameron je mnogo toga bacio na kocku zbog toga što zna da su i njegovi torijevci poprilično razjedinjenog stava po pitanju evropskih integracija, ali i ne zna da li će posle izbora 2015. ponovo morati da pravi koaliciju sa partijom koja ne želi izlazak iz EU.

Mnogo zavisi i od toga kakvu vrstu ekonomske i fiskalne integracije zajednički predlože u junu Berlin i Pariz, kao i da li će uopšte uspeti da u pregovorima osvoji neki konkretniji ustupak koji bi kasnije mogao da „proda” Britancima kao sopstveni uspeh.

Osim toga, Kameronova greška leži u tome da se u davanju obećanja, najverovatnije, poveo rezultatima anketa, koje navode da kada bi referendum sada bio organizovan, 40 odsto Britanaca bi podržalo izlazak iz EU, 37 odsto bi bilo za ostanak, dok je 23 odsto ispitanika neodlučno.

Iako je Kameron istakao da su Britanci „sve više frustrirani” po pitanju EU, činjenice govore suprotno jer su slični procenti zabeleženi i u anketama o EU, kada je premijer bio Toni Bler, koji je svesrdno poveo Britance u veću integraciju u EU, smanjujući povraćaj novca iz budžeta EU izvojevan još u vreme Margaret Tačer.

Dakle, može se reći da su zapravo britanski političari „sve više frustrirani” po pitanju, dok je „običan” Britanac tradicionalno nepoverljiv prema EU taman toliko koliko je nepoverljiv i prema sopstvenim političarima.

U takvoj situaciji Kameron rizikuje propast svoje političke karijere ukoliko na referendumu 2017. Britanci kažu da im se ipak više isplati da ostanu u EU, budući da, na primer, Britanija više izvozi u jednu nemačku pokrajinu nego u celu mnogoljudnu Indiju.

Isuviše rizika za premijera zemlje koja je u hijerarhiji EU, prema oceni poljskog šefa diplomatije Radoslava Sikorskog, bila prirodan član trojke sa Francuskom i Nemačkom.

Čak i ako nije tačna ocena Sikorskog da je Britanija sada u EU postala država sa „specijalnim potrebama”, sasvim je evidentno da francusko-nemački par neće biti previše popustljiv prema nestašnom članu svoje porodice.