Ђиласова милијарда

Колико је, у ствари, богат Драган Ђилас? Није пристојно завиривати у туђи новчаник, али јунак овог текста је човек који врши власт а у исто време је лидер опозиције. Та двовалентност неизбежно га доводи у центар неугодне пажње. Иначе сам први пут запазио Ђиласа кад је од Слобе, лицем у лице, тражио оставку. Слоба му је, наравно није дао, али успон Драгана Ђиласа управо почиње у том часу.

Не верујем да је млади побуњеник тада располагао било каквим капиталом. Пре неколико вечери покушао је да објасни како је успео, скоро без ичега, да направи успешну фирму, једну од најмоћнијих на Балкану у својој сфери, и да се као имућaн човек повуче у политику.

Али, овај текст није посвећен Ђиласовом богатству. Реч је о паметном човеку који је знао шта да уради са капиталом који није имао. Аутор овог текста нема ниједан јасан разлог да превентивно сумња у поштење градоначелника Београда. Дилема свих нас који смо игром природе остали без пословне памети јесте коначно недокучива. О чему се ту уопште ради? Изгледа да је код Ђиласа пословни ум у фином сагласју са политичким, и још се не зна шта ће бити на крају.

Као екстремно занимљив пословно-политички феномен, човек који је (маркетиншки) све бољи менаџер у све већем београдском хаосу, Ђилас је идеална медијска тема. У томе нема превише афирмативног, уздиже га углавном његов градски тим. И он лично се хвали кад год има прилике, са мање или више мере, уз стимулативни тадићевски повик: „Хајдемо...!”

То му је остало од посусталог политичког оца, бар се види да је тај поклич у јавном наступу неизбрисив. Али Ђиласа су узели на зуб неки дневници, који су у слободном говору дефинисани као таблоиди. Род новинарства који постоји свуда, и живи од „јаких” и врло непријатних кампања, од наслова и текстова који до пуцања затежу нерве својих мета.

Један од њих недељама је држао Ђиласа у центру своје пажње, оптуживао га и оцењивао његов рад, приписивао богатство које није могуће проверити. Дакле, јесте била сумњива тврдња да је Ђилас већ стигао изнад прве милијарде долара. Искрено, мало је вероватно да је тако. Тај лист јесте пренагљивао и довео успешног менаџера до нивоа тешке фрустрације. Да ли је то био медијски линч? Рекао бих да је то неприлична синтагма, која је у нескладу са српском медијском сликом. Српска политика, са свим својим лицима од којих нема спаса већ двадесет година, много је теже сварљива од такозваних таблоида. Ко не жели не мора да чита, од српске политике се ипак не може побећи нигде.

Кад је Драган Ђилас преживео менаџерско-опозициони нервни слом, видео је излаз у тужби. То је, наравно, легитимни пут одбране своје личности од претераног блаћења. Али у примеру градоначелниковог пресавијања табака има превише оригиналних промашаја и јаке дозе информативне тупости.

Пре свега сама тужба. Ђилас је човек који ради важне јавне послове. То што он мисли да их ради добро и поштено, а део јавности не, није довољно добар разлог за тужбу. Политички лидер, који држи до себе, увек чува извесну дозу елеганције и непристајања на чаршијске гласове, па тако обезбеђује надмоћ над лошим вестима. Не реагује на њих, његово је да све то прећути. Морао је да зна да места на којима се налази, изазивају и такве ризике.

Градоначелник је у тужби исписао фантазмагорични одштетни захтев. Није то напад на слободу штампе, Ђилас је ударио на свој и свачији здрав разум, показао одсуство сваке мере, неконтролисану сујету и етички спорна мерила. Знам за многе случaјеве тужби против медија, у којима су „оштећени” тражили накнаду од само једног динара. То је та симболика доказивања части и образа пред судом, мада се зна: онај који то има, нема разлога да их тражи од судије.

Ђиласова тужба ће свакако довести до сасвим нових односа између медија и политике. Таблоидна етика је посебна дисциплина, она није потекла из новина него из центара моћи, па ће бити занимљиво шта о Ђиласовом (бесмисленом) захтеву има да каже суд.

Озбиљни судија би Ђиласово писмено одмах бацио у кош, као неозбиљно и недостојно штиво.

Но, ипак, однос људи који поседују сваку врсту моћи и посрнулог српског правосуђа, захтева посебну врсту анализе. Многе тужбе против медија и аутора решавале су кадије које нису ништа знале о суштини јавне речи. Више десетина новинара платило је парничну глобу због неприличног суђења њиховом мишљењу.

Ђилас је успешан менаџер, који је толико тога доброг учинио Београду. Нема разлога да гаси таблоиде, такав је њихов посао, такав је њихов живот. Није његово да гаси, док има моћи, док својим чаролијама прави најбоље фирме на Балкану, он је тема. Морало би да га брине ако престану да га се сећају.