Понедељак, 18.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Где су заиста спаљене мошти Светог Саве

Пре неколико дана у Србији и Републици Српској обележен је школски празник – Дан Светог Саве. О највећем српском просветитељу постоји много сачуваних историјских чињеница, које се сматрају универзалним истинама. Ипак, ако бисте питали просечног грађанина да ли зна где су спаљене мошти Светог Саве, практично сви би одговорили да се то десило на брду Врачар, на месту где се данас налази велелепни Храм подигнут у његову част. Ова информација се учи у школама, и преноси се редовно у медијима, када се говори о Храму.

У историји заиста јесте остало записано да је Синан паша спалио мошти Светог Саве 1594. године на врху брда Врачар, и то није спорно. Међутим, постоји један проблем у целој причи – у то време Врачар није био ту где је данас. Један од историчара који се први озбиљније бавио овим истраживањем је Сретен Поповић, који је у време кнеза Милоша био на високим положајима у држави. У новије време, то је урадио и историчар Војин Пуљевић.

У време спаљивања, крајем 16. века, Београд је био много мањи него сада. Простирао се у једном појасу око Калемегданске тврђаве, на месту данашњег Дорћола и општине која се логично и зове Стари град. Крај Београда био је на данашњем Тргу Републике, а ту је била Стамбол капија – улаз у град. Одатле је ишао главни пут из Београда, данашњи Булевар краља Александра, који се продужава у Смедеревски пут. Била је то главна саобраћајница којом се долази у Београд.

Овај пут је пролазио поред данашњег парка Ташмајдан. На том пропланку су живели Цигани којима је био забрањен приступ у град јер су се неки од њих бавили сумњивим пословима. Поред пута, дуж целог данашњег Ташмајданског парка, биле су поређане Циганке које су путницима пролазницима гатале судбину, јер је тада одлазак на дуг пут значио велику неизвесност. Због овог „врачања”, цео тај простор био је назван Врачар. Данашњи Ташмајдан.

Синан паша је 1594.године долазио уБеоград преко Смедерева, носећи са собом мошти Светог Саве. Намера му је била да запали велику ломачу на неком узвишењу поред Београда, како би људи са свих страна видели призор и заплашили се. Знао је да је култ Светог Саве код Срба веома јак и да ће их то погодити. Пут којим је ишао пролазио је поред овог пропланка, који је тада био брдо Врачар. Тада није било никаквих грађевина у околини све до данашњег Трга Републике, и то је заиста био највиши врх у ближој околини града, са којег се несметано простирао поглед на цео Београд. На том месту Синан паша је запалио ломачу.

Остало је записано да се то десило на брду Врачар, а са ширењем Београда ,,Врачар” се померао све даље и даље. Крајем 19. века Одбор за подизање Храма Светог Саве грешком је одлучио да се храм подигне на месту које је тада било врх Врачара. Ово место је можда историјски погрешно, али је урбанистички испало више него идеално, јер се Храм лепо види из свих делова града, и најуочљивији је објекат људима који долазе аутопутем. Сасвим је могуће да су у Одбору за подизање храма знали за праву локацију али су из практичних разлога одлучили да мало ,,коригују историју” померивши локацију за километар даље.

У време Турака, иначе, на данашњем месту Храма налазила се непроходна мочвара. Данашња ,,Славија” је била бара на коју су Београђани долазили да пецају.

Почетком деветнаестог века било је више покушаја да се одгонетне  где је место спаљивања Светог Саве. Један од њих је био историчар аматер Глиша Возаревић, који је на периферији Београда пронашао непознати дрвени крст. Мислећи да је открио право место, подигао је ту велики крст од црвеног камена, и тај део града се и дан-данас зове Црвени крст.

Иначе, током целог деветнаестог века Ташмајдан је био градско гробље, а кнез Милош је недалеко од места на коме је Свети Сава спаљен направио цркву коју није назвао по њему, већ по светом Марку. Постоји више теорија зашто је то тако, а једна од њих је да није желео да разљути Турке подсећањем на тај догађај.

У сваком случају, место на коме је заиста спаљен Свети Сава највероватније није на месту данашњег Храма, већ на највишој тачки данашњег Ташмајдана. Данас се на том светом српском месту не налази апсолутно никакво духовно обележје. Налази се само кафана која се зове ,,Последња шанса”. Занимљива симболика.

Факултет за медије и комуникације, Београд

Коментари19
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.