Дипломатско ћутање

Од 27 економских дипломата, које је Србија пре три године послала у свет, седморо ће ускоро бити враћено кући. Шесторо из комшилука: из Скопља, Загреба, Сарајева, Подгорице, Будимпеште и Љубљане, а један из Кијева. Званично је речено да су повучени после анализе њиховог учинка –нису постигли резултат који би оправдао њихов даљи боравак у тим земљама.

Ово је само први корак, рекоше надлежни, јер државни трошкови још морају да се крешу, па тиме и издаци за рад тих економских дипломата, који су били четврти приоритет спољне политике претходне владе. У свет су послати са задатком да помогну што већи прилив нама тако неопходних страних директних инвестиција, али и да испитају тржишта земаља у којима се налазе како би се повећао извоз наше робе.

Враћање седморо од 27 јавност, разуме се, различито коментарише. Најгласнији су они који тадашњем, али и садашњем министру Млађану Динкићу, не могу да опросте што је на рачун државе добро ухлебио своје кадрове. Да је њих неко питао – они не би ни ишли, а због рђавих резултата, сви би већ били враћени. И то одавно.

Тај одијум према економским дипломатама од почетка њиховог помињања до данас највише иде на душу Динкићу. Његов став је био да су економске дипломате неопходне баш у време надолазеће светске економске кризе, надајући се да ће Србија још профитирати док други буду грцали.

Али, године су пролазиле, а да ништа није могло да се сазна о њиховом учинку. О томе колико коштају пореске обвезнике чула су се само нагађања, никада званичан податак.

Србија је лане направила шест милијарди евра трговинског дефицита. То је разлика између нашег извоза који је био око девет, а увоз око 15 милијарди евра. Без сумње наша најслабија карика економске политике и стварности. Да ли су наше економске дипломате могле нешто да учине да се овај страшан дефицит донекле „испегла”? Нико не зна. Извештаји о њиховом раду никада нису јавно предочени пореским обвезницима. A рачун је једноставан: упореди се податак колико је послова направи сваки економски амбасадор и то се упореди са са трошковима његовог боравка у страним престоницама.

Да ли је на тим местима било правих људи који знају спољну трговину и поседују вештине за привлачење страних инвеститора и продају наше робе? Нико не зна. Можда је и било. Дипломате од каријере кажу да без добре унутрашње, не може бити ни успешне спољне политике. Ово, сигурно, важи и за економску дипломатију. Она може да испуни задатак – да привуче стране инвеститоре и повећа извоз – само ако је држава код куће створила конкурентне услове за успешно пословање. Србија се, међутим, на готово свим светским листама по условима за улагања и добијање разних дозвола налази на доњој половини светских држава. Да ли су то могли да превазиђу ти људи? Сигурно не. Али, онда није требало ни да одлазе из земље.