АНАТОМИЈА НЕВИНОСТИ

На један од могућих начина, дуван ће нам доћи главе. Бадава она застрашујућа упозорења на паклицама, у Србији се чади на сваком кораку. Многи пушачи су тек на врхунцу свог мучног уживања сазнали да је овде харала (и још постоји) дуванска мафија. Поред, рецимо друмске, стечајне, грађевинске, царинске и сличних синдиката опште праксе, дуванска банда нам се указује и као фантом изолације. Многа драга лица изнова су пред нама. Али, уместо да их памтимо као спонзоре премијерских путовања, писце најтиражнијих књига или терминаторе скупих аутомобила, они одједном испадоше шверцери.

Ономад смо однекле чули другарицу Марковић како енергично одбија сумњу да је помагала свом малолетнику око неких шлепера: " `Ајдете молим вас, какав дуван, какви бакрачи! То је само још један вид притиска на моју породицу...!"

Дечко је касније постао моћан сам по себи. Разумео је снагу фамилије и њену подршку. За његову мајку и даље стоји она претпоставка о невиности. Мада су је често стављали и скидали са разних потерница. Има сумњи да је посао око тутуна најчеднији који је бивша прва дама обављала.

Сасвим на другој страни истог посла био је Цане Суботић. Један од "транзиционих" богаташа, човек коме до пре пар седмица нико није завиривао у порекло имовине. И он ће бити невин док га не ухвате, а можда и доцније.

Уопште, све славне српске сломове обележили су шлепери. Изолација је могла да буде савршена маска. Само кријумчарење свега и свачега могло је да спасе Србију. Тако је криминал најгоре врсте постао најпречи државни посао. Људи који су провлачили тешке камионе или чамце или танкере – постали су спасиоци а и сами су се тако осећали. Манекени патриотизма, жустри момци који су добро и брзо разумели шта се све може за себе у име народа.

То је био противречни сценарио спаса и пропасти. Лумпенпролетери су на улицама крчмили цигарете и гориво, газде подземља и политике убирали су кајмак, углавном без ризика. Мада је неке од њих, посебно грамзиве "оперативце" дуван буквално убио. Има неких података да је деведесетих година, преко сто педесет неразјашњених ликвидација у Србији обавијено дуванском чађевином.

За нас би морао да буде занимљив уплив државне политике на велики шверц. Читава бивша Југославија је у рату била утабани дувански пут. Ко пуца, тај воли и да запали, па су промућурни, харизматични лидери и војсковође умели са дуваном. За њих братство и јединство никада није престајало, ко има много пара више не брине за идеологију. Родољубље је увек могло масно да се наплати.

После петог октобра 2000. морало је да настане велико прање: пара, биографија, сећања! Око нових политичких лидера, који су обећавали сваки раскид са најгорим временима, окупљали су се углавном симболи тих времена. Да ли је то значило да су били неопходни спонзори револуције из исте касте која је дала и њене чуваре: Легију и остале асистенте!

Марко Милошевић је на време утекао из земље. Његове су радње разбијене, а роба однесена. Можда су преживеле неке пекаре у Пожаревцу, као и остаци фантазмагоричног Бамбиленда. Тада настаје и тугаљива породична прича о гајбицама и пореклу богатства. Али, сви који су се опробали у покушајима да расветле улогу Маме, видели су је као креатора неких других опасних дела! На челу "организоване злочиначке дуванске групе" никако.

Суботић је угледни (мада контроверзни) пословни човек. Чини се да га нова власт прихвата као једног од оних који у свом новчанику држи чисте паре. Богаташ са Уба постаје интимус премијера и једну постоктобарску Нову годину заједно дочекују изван Србије. Путује се приватном Суботићевом летелицом.

Све то је могло да значи како је Цане тада коначно амнестиран од оног дела прошлости који је ваљало ретуширати. Ако је уопште било потребе за неким исправкама. Углавном, после тога, Суботић се имао сматрати чистим.

Кад је полиција издала оно саопштење, то ипак није била сензација. Чинило се да су сви знали, али ништа није зависило од њих. Бившем министру полиције, Душану Михајловићу, поново је нарушен свети мир на Повлену. Изгледа да тај човек (поново) много више зна него што сме да каже. Али, чак и да се дуванска афера заврши уз обичну промају, јер главни пушачи нису у домету полиције – вероватно нам долази једна нова јавна полемика. И то између нареченог Михајловића и Владимира Поповића.

Дакле, шта су ти људи знали о Суботићу онда док су, сваки на свој начин, били при врху Србије? Изгледа много! Много више него што је и сам Цане слутио, и чак се фемкао око могућности да се уопште сретне са Михајловићем.

Од разбијања "дуванске мафије", још је тежа она вечна тема: Шта је то што важне државне иконе тера да се уортаче са сумњивим лицима? Можда само обична људска радозналост. И сазнање како се то ради! Тај наук би могао да буде важнији од пусте власти, узбудљив као потерница за недостижним.