Хроничар непријатне истине

Специјално за Политику

Беч – Од отварања две успешне изложбе „Голи мушкарци” у бечком Леополду и њеног истоименог конкурента у Лентосу у Линцу, све више (пре свега галеријских) изложби на тему мушког акта је почело да израња из таме.

У тој изненадној новој оријентацији ка мушком телу, интернационално етаблирани аустријски уметник Ервин Вурм заузима посебну позицију, третирајући, за многе оку неугодну (табу) тему – нагост мушкарца у зрелим годинама.

На изложби своје нове серије радова „Де профундис” у бечкој Албертини, Вурм је „скинуо” својих двадесет и пет колега међу којима се налазе нека од најпознатијих имена овдашње уметничке сцене: Херман Нич, недавно преминули Франц Вест, Кристијан-Лудвиг Атерзе, Франц Граф, Херберт Брандл и Манфред Валколбингер (да поменемо само неке од њих).

Вурм је фотографије својих модела – „по природи професије, најстрпљивијих и најпрофесионалнијих који се могу наћи” – за прву соло изложбу у Албертини камером снимао у њиховом природном окружењу: у приватним становима, двориштима и атељеима, креирајући обимну серију од деведесет такозваних  Freundschaftsbilder (слика пријатељства) на којима је потом извршио сликарске интервенције.

Почетну замисао да за своје актове са јасном референцом на значајна скулптурална и ликовна дела готике, романтике и ренесансе позове интернационалне уметнике, Ервин Вурм је одбацио у корист сарадње са људима које добро познаје, позивајући се на лагодност рада са познаницима и пријатељима.

„Де профундис” је за аутсајдере галерија анонимних (остарелих) мушких актова јер је без доброг познавања аустријске, превасходно сликарске, сцене немогуће знати ко се крије иза крштених имена Манфред, Ханс или Фриц. Једино је тешко не препознати седу браду и трбух Хермана Нича који уједно, поред Франца Веста, остаје поштеђен „Адамовог костима”.

„Спремност на ружноћу” и „храброст приказати се у неласкавом светлу” неки су од гласних коментара који иду колико на Вурмову, толико и на адресе портретисаних уметника. Омлохављени мишићи, смежурана кожа, набубрели трбуси и маљавост на нежељеним деловима тела доминирају фотографијама које уметник обрађује акрил бојама.

У овом процесу „преобличавања” тела, Вурм наглашава различите делове анатомије, понекад се концентришући само на један детаљ на лицу, на струк или торзо, а у неким случајевима најинтимнији орган заузима централно место композиције.

Уметник не поштеђује ни своје тело коме у два случаја, прекрајањем контура четкицом, даје типично женске облине, а у осамнаестоделној серији аутопортрета плавом тинтом на папиру, уочавамо јасне паралеле са, на пример, Диреровим актом-аутопортретом насталим око 1500. или са Микеланђеловом скицом за Пијету (1530–1536).

Театралност је једна од главних компоненти серије „Де профундис” која се највише окреће готичким интерпретацијама људског тела и, по Вурму, неприхватљивој идеји да је само уметник који пати уметник који заслужује част и славу. Чулност и „гола истина” замењују аскетизам и скрушеност – иако су позе са оригиналних узора из периода готике и ренесансе задржане, Вурмови модели су у свој својој нагој рањивости остављени на немилост критичком оку посматрача. 

Узнемиреност је најблажи осећај који ће обузети типичну „конзументску душу” на изложби Ервина Вурма – моменат у коме живимо од нас захтева да се приволимо строгим идеалима лепоте према којима је само мршаво, спортско или козметички перфекционирано тело прихватљиво за јавно излагање. Код Вурма – због начина на који барата са дводимензионалношћу покушавајући да јој дода нијансу материјалне опипљивости – интервенције још увек јасно упућују на то да је превасходно вајар.

Назив изложбе „Де профундис” потиче од истоименог писма Оскара Вајлда које је као заточеник на одслужењу двогодишње казне у тамници у Редингу написао своме љубавнику лорду Алфреду Дагласу.

„Де профундис” је заправо почетак 130. псалма –  „Из дубине вичем к теби, Господе” (на латинском: „de profundis clamo at de domine”) који је сем Вајлда инспирисао композиторе попут Франца Листа, Кристога Вилибалда Глука, Јохана Себастијана Баха и Феликса Менделсона. Мотивисао је и Георга Тракла за једну од најмрачнијих песама које је икада написао.

Изложба траје до 17. фебруара.