Ћирилица на јагњећој цести

Од нашег специјалног извештача

Врбовско – Ручао сам у Риму, а потом махнуо Босанцима, како бих што брже прошао кроз етнички чисту, хрватску Равну Гору, у којој би се сваки четник провео као малтезер на изложби ротвајлера.

Путујући некада славном „јагњећом цестом”, кроз читав бајковити Горски котар окован снегом, само сам чекао да из шуме на скијама излети шармантни Димњачар, кога је незаборавно одиграо Борис Дворник у старој партизанској серији „Капелски кресови”, у којој је таманио стране окупаторе и домаће издајнике, боравећи истовремено у природи, класно и еколошки свестан.

Али, ништа није немогуће, када се аутопутем из Ријеке, с мора, прође кроз тунел Тухобић, јер тај тунел, дугачак више од два километара, заправо је опсена с моћном сигнализацијом, то је чаробни пролаз кроз који се из медитеранске климе улеће, без кочења, у оштру, планинску зону, где вас чекају свакаква чудеса.

Душко Рокнић и Петар Мамула чекају на брду. Назиру се најпре као силуете, а затим се спуштају ка мосту, који је недавно урушен, када је њиме протутњао камион за чишћење снега.

Скренуо сам неколико минута раније с модерног аутопута којим је умрежена Хрватска, на стару магистралу Загреб–Ријека, којим су аутобуси, накрцани туристима, у давна времена тутњали ка Јадрану, док су уздуж пута чекали власници кафана са огромним стомацима и позивали на јагњиће који се врте... Али, јагањци су утихнули.

И снег је прекрио брег, и трагове срећне и сите радничке класе која чекала ону секунду када ће, иза кривине, видети море.

И Рим, и Босанци, и Равна Гора су села у том надреалном свету Хрвата, Срба и четинарских шума. Педесетогодишњи Душко и тридесетпетогодишњи Петар су људи за везу који ме преводе преко полусрушеног моста који лебди изнад воде.

Форсирамо га лагано, молимо се да не пропаднемо кроз лед. Било би глупо да нестанемо у овој лепоти. Прешли смо на другу страну.

– Имамо две кафане, две трговине и два културно-уметничка друштва. И оба плешу српска кола – прича Душко, председник Већа српске националне мањине града Врбовско и председник српског Културно-уметничког друштва „Просвета”, док пролазимо кроз село Гомирје са око 600 становника, међу којима је тек неколико Хрватица из мешовитих бракова, склопљених у оно контроверзно доба „јагњеће цесте”.

Сенада Мрвош је једна од њих. Удата је за Нина.

– Имам муслиманско име, а Хрватица сам, удата за Србина. То је некада била дивна комбинација – говори она, покушавајући да се срдачно насмеје.

Али није то онај осмех који добија своје јасне обрисе тек када њен Нино показује шталу и у њој више од десет крава. Или, када нас одведе у микрофабрику која производи неколико врста сирева. Мрвоши живе у српском селу Љубошина, некадашњем засеоку Гомирја, које је победило у сепаратистичкој, мирној побуни, па су из једног српског села, по старом, добром обичају, настала – два.

Сир је укусан, зачињен маслинама и љутим паприкама, али пушкарнице на старој штали које су пробили Италијани током Другог светског рата кваре апетит.

Рат – то је реч која се понавља готово у правилним историјским размацима, на имању старог Илије Мрвоша, Ниновог оца. Стотинак метара даље од штале налази се граница, Перића мост, преко кога су сукоби били далеко крвавији.

– Сва ратна историја завршава се на том мосту. Иза њега је било језиво. Али са ове, наше стране могло се мирније живети – показује деда Илија. Свашта је преживео: Италијане, усташе, партизане, четнике, народне одборе, удружени рад, Туђманову власт, сеоске страже, демокрацију...

Сада чека улазак у ЕУ. И, ко зна шта још. Чека и на хитну реконструкцију моста који је сигурна веза с цивилизацијом, јер су сељани сада принуђени да иду склепаним мостићем кога за трен могу однети вода и снег.

Куће су нове и у Гомирју и у Љубишини. Последњи рат их је заобишао. Душко је, додуше, провео неколико месеци у чувеном загребачком затвору Реметинец, јер се потукао средином деведесетих с локалним хрватским полицајцима, у класичној кафанској тучи у којој су севале песнице и летеле столице.

– Зато најбоље знам како се сада осећа Иво Санадер. Можда је баш у мојој ћелији – циничан је корпулентни локални активиста. – Уочи грађанског рата – прича док се возимо његовим црним, новим голфом – мештане је наоружала ЈНА.

– Чували смо страже у селима и стрепели. Мене су одмах отпустили с посла. Међутим, Хрвати су нам понудили договор: да им предамо оружје, а да нас они, заузврат, оставе на миру. Нису нас мобилисали, а када би загустило на много опаснијим фронтовима замолили би нас да понекад запуцамо у ваздух, од оно мало оружја што нам је остало, како бисмо симулирали рат. Тако су мобилисани Хрвати из околних села остали на брдима – каже Душко о тој изнуђеној коегзистенцији која се сада наставља у политичким институцијама.

Латинични назив на табли села Гомирје и Љубошина ускоро ће се променити јер село припада граду Врбовско, најисточнијој постаји Горског котара. Врбовско је други град у Хрватској, уз Вуковар, који има право на службену употребу ћирилице и српског језика.

Градоначелник Врбовског и саборски заступник владајућег СДП-а Жељко Мирковић присећа се како је, као хрватски војник, пролазио кроз Гомирје, као кроз неутралну зону коју је напустило тек десетак српских породица. Свраћао је у кафану, пио пиће са Србима.

– То, иначе, радим сваки дан јер ми је супруга Српкиња – уводи нас градоначелник у своју канцеларију у којој доминира захвалница оца Михајла, игумана древног манастира Рођења Светог Јована Крститеља, јер су градске власти финансирале постављање уличног осветљења и изградњу паркинга.

И градоначелник помиње Перића мост, ту мажино линију између лудила и каквог-таквог разума.
А на овој страни, Хрвати и Срби, којих има 36 одсто, договорили су се да се ћирилични натписи уведу у већински српским селима, док би на таблама на улазу и излазу хрватских села остала само латиница.

– Обновили смо порушени споменик на ћирилици у хрватском селу који је оштећен у рату и имена жртава такође написали и на латиници. Заједно смо се тако договорили са Србима – каже градоначелник.

Муче, га изгледа, проблеми као и сваког другог колегу из Србије. Инвестиција нема, одумиру села, све је мање и Хрвата и Срба, али не зато што би опет да мало припуцају, већ зато што беже у Загреб, Ријеку, Београд или Италију, па Мирковић позива инвеститоре из Србије да дођу у град. Имају шуму, имају најбољу скијашку стазу у Хрватској, у коју тек треба улагати...