Гледао сам како Јевреје уводе у душегупку

Као сада да гледам, сећам се како је крупни немачки војник шчепао чика Алкалаја, уздижући га и грубо гурајући у камион у који овај, због старости, није могао да се попне. Било ми је чудно што камион нема прозоре. Када су кренули, чуло се да они који су унутра ударају рукама у металне зидове, каже Јосеф Жамбоки (1932).

Овај рођени Београђанин, који од 1969. живи у Израелу, видео је „душегупку”, покретну гасну комору наменски конструисану за истребљење Јевреја у источној Европи. Овај камион смрти, забележено је, почетком 1942, довезли су у Београд „есесовци” Вилхелм Гец и Ервин Мајер, који су га и користили за убијање Јевреја. Прве жртве биле су болесници и особље са породицама из Јеврејске болнице на Дорћолу. Они су у периоду од 19. до 22. марта 1942. угушени у овом возилу, а њихова тела су закопана у Јајинцима. Управо једног од тих дана сећа се Жамбоки.

– Чика Алкалаја сам знао из краја. Већина Јевреја била је затворена на Сајмишту, а они богатији били су смештени у Јеврејској болници, где су им изнуђивали новац да би их на крају побили. У то време се још могло комуницирати са онима који су били смештени у болници, па сам Алкалају носио писма, а он ме је увек частио – сећа се Жамбоки.

Чак и данас има оних који се питају, зашто су Јевреји тако мирно ишли у логоре смрти? Одговор је једноставан: нису знали шта их чека.

– Људи су се питали шта се дешава, сећам се да је било гласних размишљања „шта нам могу, убити нас ваљда неће” – каже Жамбоки.

Он је рођен као Јосеф Бенаврам, детињство је провео на Дорћолу. Сећа се бомбардовања Београда 6. априла 1941. Немци су убрзо окупирали Београд, а када је дошло до отпора, уведена је стравична одмазда „сто за једнога”. Жамбоки се сећа једне такве рације, када су немачке патроле по кућама на Дорћолу хватале грађане који су касније стрељани.

Убрзо су почела затварања Јевреја, прво мушкараца. Из породице Бенаврам Јосефов отац Саул и старији брат Хајм одведени су у Топовске шупе, не зна се где су страдали. Мајка Естер, сестра Роса и сам Јосеф, 8. децембра 1941, одведени су у логор на Сајмишту. Породични пријатељ и комшија Пал Жамбоки, обућар пореклом из Кањиже, коме је због рата пропао посао, па се, пошто је знао немачки, запослио као преводилац у Гестапоу, долази за њима и успева да врати на Дорћол Јосефа и Розу. Њихова мајка није преживела рат.

Пал Жамбоки, чије презиме Јосеф носи у знак захвалности, помагао је и другим комшијама, доносио је храну и потрепштине. Али, један други комшија потказао га је скоро годину дана касније окупационим властима јер је скривао јеврејску децу. Пред патролом која је дошла да га ухапси, Пал успева да побегне водећи са собом двоје деце. Росу је одвео код родбине у Нови Кнежевац, а Јосефа у Кањижу, где га је представио као свог сина. Захваљујући томе, ово двоје деце избегло је страшну судбину већине сународника.

– После рата наставио сам школовање, завршио сам Шумарски факултет у Загребу и постао инжењер за индустријски дизајн. Општина Кањижа ми је дала стипендију, па сам се тамо и запослио, правили смо намештај по наруџбини – каже Жамбоки.

Посао је добро ишао, често је путовао по свету. Када се једном нашао у Техерану, позвали су га пријатељи да сврати код њих у Израел, што је и урадио. Пал Жамбоки преминуо је у фебруару 1969. године, после чега је Јосеф одлучио да се исели у ову земљу. Наставио је посао у струци, у једној фирми са њим је радио Бенјамин Нетанјаху, садашњи премијер Израела. Током наредних година Жамбоки је стекао привредни и политички утицај у овој земљи, током деведесетих година прошлог века доказао се као пријатељ Србије, а и данас је активан, ради на извозу дрвене грађе из Србије у Израел.        

Пал Жамбоки одликован је медаљом „Праведници међу народима”, која се додељује онима који су у време холокауста помагали Јеврејима. Међу праведницима је и 130 грађана из Србије.

– Знам да има оних који нису добили медаље, а заслужили су. Медаље се додељују и постхумно. Они који знају за примере оваквог пожртвовања могу да се обрате Удружењу исељеника из бивше Југославије у Израелу и то на српском језику – каже Жамбоки.

----------------------------------------------------------------

Поверљиви израелски војни разговори – на српском

Јосеф Жамбоки по доласку у Израел морао је да прође кроз војну обуку, а већ 1973. године као резервиста учествовао је у Јомкипурском рату 1973. године, сукобу са Египтом и Сиријом. „Моја јединица прешла је Суецки канал, заузели смо огромно складиште хране египатске војске, на конзервама видео сам препознатљиве написе на српском. Били су то производи месних индустрија из Новог Сада и Бијелог Поља. И били су укусни”, каже Жамбоки. У врху израелског система одбране било је Јевреја пореклом из Југославије, који су поверљиве разговоре преко средстава комуникације обављали на српском језику, како би отежали евентуално прислушкивање.