Комично

Више нема никаквог пролонгирања. Овим речима градоначелница Смедерева Јасна Аврамовић јуче је огласила крај једне велике, готово комичне, инвестиционе приче зване – рафинерија на обали Дунава с којом смо се готово сви, свако на свој начин, бавили. Најпре сам град, потом и влада, али и целокупна наша јавност.

Проблем је очигледно постојао од самог почетка, а сада је то сасвим белодано јасно – у пословној неозбиљности фирме Комико оил из Холандије, Америке… Тај несуђени инвеститор је на велика звона огласио намеру да код Смедерева направи рафинерију за прераду нафте вредну 250 милиона долара. У њој је до посао требало да добије најмање 500 радника.

Затражили су и добили све што се у том часу могло – 113 хектара првокласног плаца на обали Дунава у закуп на 99 година. Ослобођени свега и свачега. Али, уз услов да у договореном року уплате 652 милиона динара дажбина на рачун града Смедерева.

И као што код нас све мора да се ускомеша и подели, тако су се и Смедеревци поцепали око те инвестиције. Не само политички. Једни су били против, јер ће та „прљава технологија” потровати децу. Други нису толико стрепели од еколошких опасности, већ од беспослице и све злокобнијег малаксавања железаре као градске уздацице.

Било је, наравно, и стручних упозорења да се за те паре не може направити озбиљнији капацитет, поготово не од 100.000 барела (буре од 169 литара). Та инвестиција је довођена и у директну везу са Рафинеријом НИС-а у узводном Панчеву, с капацитетом од готово осам милиона тона сирове нафте, у коју су Руси, само за реконструкцију, уложили пола милијарде евра.

Инвеститори, а и неки људи из локалне и републичке власти, нису одустајали од те идеје. Градска скупштина је доносила једне одлуке, одустајала од других, прихватала сугестије из Београда да се инвеститору, ипак, пружи последња шанса. И суд је морао да се умеша, а када се у посао умеша правосуђе – среће нема. И није је било.

Било је по оној народној – глувом не шапући, а слепом не маши.

И сада смо ту где јесмо. На новом почетку. Тих 113 хектара биће понуђено новим, с пуним правом речено, озбиљнијим инвеститорима.

Али из целе ове ујдурме, која умногоме подсећа на Нушићеву комедију Мистер долар, ова земља, а пре свих они који се баве „увозом” инвеститора, мора извући неке поуке. Испадамо као земља готово смешни и жртве инвеститора који не могу да остваре своја обећања. Шта је био њихов интерес да све ово годинама раде, нека објашњавају ономе ко их је плаћао, али Србија мора да се од таквих менаџера и инвеститора заштити процедурама озбиљних држава.

Требају нам паре. Инвестиције. Нова радна места. У реду, али нека све то буде, ипак, уз мало више опреза, провера и (само)поштовања.