Укинути провизију на хуманост

Јуче нам се јавио суграђанин веома узбуђен и љут на банке и питао нас да ли можемо да му помогнемо. За све оно што овом причом желимо да кажемо – име и презиме нашег читаоца, банака и свега осталог није од пресудног значаја.

Елем, наш човек је хтео преко једне „домаће банке са страним капиталом” да, у Републику Српску, уплати 70 евра на жиро-рачун породици умрле Јелене Трикић (30) из Приједора, која је одбила лечење јаким цитостатицима тумора на мозгу како би постала мајка. Јелена је почетком октобра прошле године родила сина Николу, а после 39 дана преминула је на Одељењу интензивне неге Клинике за гинекологију и акушерство Клиничког центра Бањалука.

Пошто је рачун у РС отворен у истој банци у којој наш грађанин има текући рачун, било му је сасвим природно да у „својој” банци и обави ту хуману трансакцију.

Само што се, каже, није шлогирао када му је службеница на шалтеру рекла да та услуга, дакле, пренос 70 евра са његовог на рачун исте банке у Бањалуци, кошта 40 евра. Покушао је, каже, да службеници објасни да је реч о хуманитарној дознаци. Не. И не. То толико кошта. Нема попуста. Дошао је у „Политику” да нам се пожали, јер с високом провизијом и његова хуманост губи сваки значај.

Није нам било тешко да кренемо трагом жалбе нашег незадовољног грађанина. И шта смо установили. У свих десетак банака били смо са истим питањем – колико кошта да нам сто евра дозначите у РС или Црну Гору на тамошњи рачун. Одговор је био исти. Није помогло ни објашњење да паре шаљемо у хуманитарне сврхе. Да не бисмо правили добру или негативну рекламу банкама у којима смо били, нећемо наводити њихова имена, али осведочили смо се у право шаренило цена – од најнижих хиљаду динара, преко 10, 25, 30, па и више евра, све у зависности која је сума у питању. Негде се тај трошак одређује у процентима према износу. Опет, једна је цена, ако имамо отворен рачун, а друга ако га немамо. Једна је провизија за суму до 10.000 евра, а друга за веће износе.

То је био повод да „Политика” покрене иницијативу код Народне банке Србије, Министарства финансија, Удружења банака Србије… па и код самих пословних банака, да се овакве и сличне трансакције ослободе свих трошкова слања новца, јер с високим провизијама и хуманост губи на значају. Зашто би банке зарађивале тамо где би и саме требало да помогну.

Знамо да банке нису хуманитарне организације нити добровољна друштва љубитеља ретких лептирова, већ специјализоване продавнице новца. Отуда и свака њихова услуга има своју цену. И платни промет кошта. Поготово са иностранством. У овом случају и папрено. Да ли та дознака, трошак за платни промет од 70 евра, мора баш толико да кошта или може да буде јевтинија, колико је све то оправдано или не, можемо да сумњамо и питамо. Зато и очекујемо од надлежних да ову нашу иницијативу размотре и покушају да заједнички помогнемо хуманим људима да ту узвишену мисију обаве са што мање трошка.

Иначе, нашем суграђанину не преостаје ништа друго него да купи повратну аутобуску карту од Београда до Бањалуке, која кошта 3.970 динара, и да својих 70 евра однесе директно породици малог Николе, јер је јевтинија од банкарске провизије.