Ukinuti proviziju na humanost

Juče nam se javio sugrađanin veoma uzbuđen i ljut na banke i pitao nas da li možemo da mu pomognemo. Za sve ono što ovom pričom želimo da kažemo – ime i prezime našeg čitaoca, banaka i svega ostalog nije od presudnog značaja.

Elem, naš čovek je hteo preko jedne „domaće banke sa stranim kapitalom” da, u Republiku Srpsku, uplati 70 evra na žiro-račun porodici umrle Jelene Trikić (30) iz Prijedora, koja je odbila lečenje jakim citostaticima tumora na mozgu kako bi postala majka. Jelena je početkom oktobra prošle godine rodila sina Nikolu, a posle 39 dana preminula je na Odeljenju intenzivne nege Klinike za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Banjaluka.

Pošto je račun u RS otvoren u istoj banci u kojoj naš građanin ima tekući račun, bilo mu je sasvim prirodno da u „svojoj” banci i obavi tu humanu transakciju.

Samo što se, kaže, nije šlogirao kada mu je službenica na šalteru rekla da ta usluga, dakle, prenos 70 evra sa njegovog na račun iste banke u Banjaluci, košta 40 evra. Pokušao je, kaže, da službenici objasni da je reč o humanitarnoj doznaci. Ne. I ne. To toliko košta. Nema popusta. Došao je u „Politiku” da nam se požali, jer s visokom provizijom i njegova humanost gubi svaki značaj.

Nije nam bilo teško da krenemo tragom žalbe našeg nezadovoljnog građanina. I šta smo ustanovili. U svih desetak banaka bili smo sa istim pitanjem – koliko košta da nam sto evra doznačite u RS ili Crnu Goru na tamošnji račun. Odgovor je bio isti. Nije pomoglo ni objašnjenje da pare šaljemo u humanitarne svrhe. Da ne bismo pravili dobru ili negativnu reklamu bankama u kojima smo bili, nećemo navoditi njihova imena, ali osvedočili smo se u pravo šarenilo cena – od najnižih hiljadu dinara, preko 10, 25, 30, pa i više evra, sve u zavisnosti koja je suma u pitanju. Negde se taj trošak određuje u procentima prema iznosu. Opet, jedna je cena, ako imamo otvoren račun, a druga ako ga nemamo. Jedna je provizija za sumu do 10.000 evra, a druga za veće iznose.

To je bio povod da „Politika” pokrene inicijativu kod Narodne banke Srbije, Ministarstva finansija, Udruženja banaka Srbije… pa i kod samih poslovnih banaka, da se ovakve i slične transakcije oslobode svih troškova slanja novca, jer s visokim provizijama i humanost gubi na značaju. Zašto bi banke zarađivale tamo gde bi i same trebalo da pomognu.

Znamo da banke nisu humanitarne organizacije niti dobrovoljna društva ljubitelja retkih leptirova, već specijalizovane prodavnice novca. Otuda i svaka njihova usluga ima svoju cenu. I platni promet košta. Pogotovo sa inostranstvom. U ovom slučaju i papreno. Da li ta doznaka, trošak za platni promet od 70 evra, mora baš toliko da košta ili može da bude jevtinija, koliko je sve to opravdano ili ne, možemo da sumnjamo i pitamo. Zato i očekujemo od nadležnih da ovu našu inicijativu razmotre i pokušaju da zajednički pomognemo humanim ljudima da tu uzvišenu misiju obave sa što manje troška.

Inače, našem sugrađaninu ne preostaje ništa drugo nego da kupi povratnu autobusku kartu od Beograda do Banjaluke, koja košta 3.970 dinara, i da svojih 70 evra odnese direktno porodici malog Nikole, jer je jevtinija od bankarske provizije.