Хаос у полицији

Незамисливо је било до пре неку годину да полицајци протестују и штрајкују глађу. У многим државама полицији је ускраћено право на штрајк или је веома ограничено а та област је код нас, благо речено, несређена. Зато је случај чачанских штрајкача глађу само једна секвенца филма у којем су сви умешаниполицајци заменили улоге па су више негативци него прогонитељи управо таквих.

По добро познатом устројству, полиција је та која смирује, регулише и заводи ред. Е, сада би требало да се у српској полицији заведе ред. О том питању постоји и медијски и народни консензус. Питање је само ко то морахитно и оштро да уради –до краја.

Министар унутрашњих послова и директор полиције који би требало блиско да сарађују, дужевреме немају такозвану непосредну радну комуникацију. Познаваоци прилика и односа сматрају да и ако нису у сукобу свакако имају различите погледе по важним питањима.

И недостатак те комуникације, и то „различито гледање на ствари”, између осталог, довело је до проблема у МУП-у, који су почели да избијају на површину. Сетимо се афере „прислушкивање” па сад и афере„нарко-банане”.

Да се свему томе не назире крај види се и из отезањаминистраМУП-а који никако да предложи новог директора полиције. Конкурс је био а избор је на „чекању”.

Кадровска проблематика је само један од генератора кризе која ствара хаос у полицији? Више градова, годинама нема првог човека полиције, начелника. Народ би рекао – нема домаћина. А кад нема домаћина, свакоради како хоће и шта хоће. Криминалци се опусте, грађани газе траву,а возачи пролазе кроз црвено.

Незадовољство полицајаца је и материјалном ситуацијом. Прича је стара, да је потребно више улагати у технологије, у усавршавање, у опрему, у наоружање, у лично образовање и културу полицајаца и наравно у плате. А то се, једноставно, не чини! Нагомилани проблеми се заташкавају али све теже па, што се тиче безбедности, ситуација може лако да измакне контроли. А полиција (и стање у њој) је заправо огледало државе.

Србија има 45.000 полицајаца, а процена је да је потребно бар око 57.000. Нарочито недостају униформисани, поготово у Београду, Новом Саду, Нишу… где је попуњеност тек 70 одсто.

У полицији су редом незадовољни јер су многе управе одавно спремиле систематизацију коју не уважавајуи не спроводе.

На једној страни добијамо похвале од врха Интерпола, ДЕА и осталих светских служби за борбу против наркотика, тероризма и чега све не, да смо бољи од многих полиција земаља ЕУ, али то само може да замагли домаћи проблем. Чак и истраживања по којима грађани кажу да узцркву и војску, највише поверења имају у полицију, ствара лажну слику и одлаже решавање горућих проблема. У таквој ситуацији сваки полицајац, који у садашњим условима ради савесно, поштено, ризикујући свој живот, јесте у неку руку херој.