Скадар на Морави

Није први, а вероватно ни последњи пут, да се размишља о столетним пројектима, чија би реализација преко ноћи Србију претворила у уређену, богату и просперитетну земљу. Поштено је рећи да без великих идеја нема озбиљнијег напретка човечанства. Визионари су много више и даље видели и по правилу нису имали разумевање савременика. Неке од замисли су вукли човечанство напред, а неке припадају арсеналу прошлости. Да ли стогодишњи сан Србије да Мораву учини пловном, припада првој или другој категорији?

Рекло би се и једној и другој. Ако би за тренутак претпоставили да постоје техничке могућности и да имамо сагласност и друге две државе за изградњу канала, као и да би он био изграђен донацијом неке земље, не верујем да би неко оспоравао његову изградњу.

Пошто ништа од овога није извесно, поставља се питање да ли власти у Србији имају право да недовољно промишљено улазе у још један историјски пројекат, односно Скадар на Морави, нарочито када смо веома далеко од реализације већег броја капиталних инвестиција, на које су потрошене огромне паре?

Да ли деценијска изградња београдског железничког чвора, Клиничког центра Србије, обилазнице око Београда, брзих пруга, аутопута на Коридору 10, где се у просеку годишње гради мање од 50 километара, нису довољна опомена, да код реализације столетних идеја треба отворити четворе и уши и очи?

Не тако давно били смо изложени агресивној политичкој агитацији за изградњу пруге Београд–Бар, којом је требало – како се тада говорило – да робу превози и путује половина средње Европе. У међувремену, те земље су се окренуле на другу страну, а цена одржавања и коришћења ове пруге је већа од користи коју Србија има од њене експлоатације.

Нема никакве сумње да би изградња пловног пута Београд–Солун имала знaчајне користи за Србију. Оне се пре свега огледају у снижавању трошкова транспорта, нарочито кабасте и јефтиније робе, заокруживању веома важне везе Северног и Средоземног мора, надовезивањем на пловни пут Рајна–Мајна–Дунав. Овај канал би био и добра алтернатива за избегавање загушеног Босфорског мореуза, који се налази на стратегијски врло осетљивом подручју.

Изградња канала би отворила могућности за наводњавање већег дела Србије јужно од Београда, регулацију водног режима, пошто су Мораве и њихове притоке хировите реке, које неретко излазе из корита и плаве велике површине. Изградњом преводница, односно вештачких језера створили би се и услови за производњу електричне енергије, али и за водоснабдевање и развој туризма.

Ова инфраструктурна саобраћајница би отворила простор и за развој индустрије, пољопривреде и осталих делатности у његовој ближој и даљој околини. Све то би значајно привукло и стране инвеститоре и, што је најважније, отворило могућности за развој управо оних подручја, која су данас девастирана и најнеразвијенија и које становништво масовно напушта, селећи се на север према Београду и Војводини.

Бројне су могућности и очигледне користи, које би Србија добила изградњом овог канала, па би се могло поставити и питање зашто Србија оклева с његовом реализацијом? Одговор се налази у четири важне чињенице. Прво, да ли постоје техничке могућности за његову изградњу? Друго, да ли би и друге две земље имале интереса да се упусте у овај неизвестан и врло скуп пројекат? Треће, колико би он коштао и да ли задужена и економски слаба Србија може да поднесе трошкове његове изградње, односно да ли постоји заинтересованост неких других да финансирају његову изградњу (ЕУ, Кина...)? И на крају четврто, да ли би канал уопште био економски исплатив?

Судбина изградње овог канала зависи од одговора на ова важна питања. Било би крајње некоректно да се у одсуству ових неопходних информација донесе било какав закључак у вези са оправданошћу његове реализације. Изградња канала о трошку грађана Србије у овом тренутку, а чини се ни за неколико деценија, није реална. А да ли ће неко други имати интереса, показаће време.

Професор на Економском факултету Универзитета у Београду