Кимово доказивање

Ентузијастични аплауз дочекао га је у прекјуче на свечаности доделе медаља у великој сали у Пјонгјангу, где су присуствовали водећи војни и владини званичници. Свечаност уочи обележавања 71. година од рођења његовог оца Ким Џонг Ила била је још једна потврда да је млади лидер Северне Кореје довољно „добар и јак наследник” свог оца и деде.

Да је тридесетогодишњем Ким Џонг Уну и те како важно да се докаже пред својим подређенима најбоље сведочи чињеница да су у публици, која му је на тренутке френетично аплаудима, безмало сви били дупло старији од њега.

У политичкој култури југоисточне Азије негује се култ времешних вођа тако да је млади Ким као вођа целе нације прави изузетак. У тој ситуацији, колико год то звучало сулудо на Западу, он је просто био принуђен да докаже да не одступа од идеја свог оца – дакле да изврши и трећу нуклеарну пробу.

Незваничне најаве да ће ове године Пјонгјанг извршити и четврту атомску пробу и лансирати још једну дугодометну ракету се, у овом контексту, могу схватити као веома могуће.

Премда је овим ојачан положај младог вође комунистичке државе која броји 24 милиона људи, потез Пјонгјанга је забринуо не само Запад и капиталистичке земље у суседству, већ и Кину као досадашњег јединог савезника Кимове Северне Кореје.

Упркос томе, чини се да је Ким научио све лоше лекције које се могу научити из међународних односа у 21. веку. Америчка инвазија на Авганистан и Ирак очигледно су указали Киму да је најбоље средство заштите од напада поседовање нуклеарног оружја.

Штавише, начин на који је уз помоћ западних сила свргнут с власти либијски вођа Муамер ел Гадафи доказало је Пјонгјангу да некад не вреди ни бити „добар ђак” и испоштовати све међународне захтеве по питању нуклеарног и биолошког оружја.

Уз све ове „лекције” Ким и војно руководство, од којег очигледно поприлично зависи Кимов опстанак на челу Севера, схватили су да ни нагле реформе државе неће ићи у њихову корист, имајући на уму шта се догодило са СССР-ом после нагле промене система.

Због тога Ким нуклеарном пробом пре свега жели да упути поруку Американцима да их не дирају, при чему се то наравно односи и на главне америчке савезнике у региону – Јужну Кореју и Јапан.

Међутим, извођење нуклеарне пробе само који сат пре говора нацији америчког председника Барака Обаме представља и Кимову поруку: „Немојте ни да нас игноришете”. То је више пута протеклих година индиректно назначена очајничка жеља Пјонгјанга да директно преговара са Вашингтоном на високом нивоу.

С друге стране, Вашингтон почиње да се узда у Пекинг да ће нешто учинити по питању Северне Кореје, будући да полако сви схватају да нове санкције Савета безбедности Уједињених нација више неће имати никаквог посебног утицаја на ову најизолованију земљу на свету.

Док се Обамина администрација узда у ускоро новог кинеског председника Си Ђинпинга да ће он са новом генерацијом кинеских политичара заузети оштрији став према Северној Кореји и евентуално обуставити трговину са овом суседном земљом, то није превише вероватно из најмање два кинеска стратешка интереса.

Први је тај да Пекинг жели да спречи еневуталну хуманитарну катастрофу на својој територији будући да постоји страх да би колапсом Северне Кореје велики број њених грађана у потрази за храном и бољим животом кренуо у егзодус и то у Кину.

Други интерес Кине лежи у чињеници да би падом режима у Пјонгјангу и евентуалним спајањем две Кореје највероватније дошло до продирања утицаја Сеула и Вашингтона на Северу, а та земља са Кином дели границу дугу чак 1.420 километара.

Штавише, Пекинг Северну Кореју схвата и као део својеврсног геостратешког дворишта, а чињеница је да све више јача америчко политичко и војно присуство у околини Кине – од стратешки позиционираних трупа у Аустралији до одмрзавања политичких односа са Мјанмаром који са Кином дели границу дугу 2.200 километара.

У таквој ситуацији Кини одговара статус кво на Корејском полуострву, које је после сукоба две Кореје, пре скоро 60 година подељено на 38. паралели. Један од последњих замрзнутих хладноратовских сукоба Истока и Запада што се тиче САД и Кине нема више толико везе са идеологијом, односно капитализмом и комунизмом, већ пре свега је питање војне премоћи зарад борбе за енергентима, природним богатствима и новим тржиштима.

У таквој геостратешкој позицији два џина, Ким игра на ту карту да га Кина ипак неће „пустити низ воду” а да ће суседи и међународна заједница, из страха од неконтролисаног сукоба, пре или касније сести за преговарачки сто и покушати да поткупе Северну Кореју испорукама помоћи у храни.

Поједини аналитичари излаз виде у сарадњи Кине и САД, али се засад по овом питању то чини незамисливим, имајући у виду жељу Кине да постане поморска велесила и намеру САД да ипак задржи своју премоћ у свету.