Примамљив плац за градњу

Шта би данас, да су живи, рекли редитељи Александар Саша Петровић и Жика Митровић, који су на далеко пренели славу домаће кинематографије, када би читали о намери републичке Агенције за приватизацију да прода филмове које су режирали, да би се намирили дугови „Авала филма”, фирме у банкротству која је власник продуцентских права. Као што смо јуче писали, за месец до два, када се среди имовинско-правна документација „Авале” вероватно ће бити понуђено на продају око 250 филмова овог продуцента, као и део његове имовине.

Ко ће се евентуално јавити на оглас агенције, не треба много памети да би се закључило – они који имају пара. Данас у Србији то су искључиво они који су стекли новац мешетарењем у приватизацији, уз помоћ политичких заштитника, у народу познатих као – тајкуни. Зашто би за куповину „Авала филма” могли да буду заинтересовани новопечени богаташи?

Како сазнајемо од бившег руководства, „Авала филм” располаже градским грађевинским земљиштем површине 32 хектара, с тим што на 10 хектара право коришћења има и Јавни медијски сервис – РТС. Све ово земљиште налази се на београдском Кошутњаку, преко пута Водоторња, на врло атрактивној локацији за градњу. Ван такозваног Филмског круга на Кошутњаку су свуда стамбене зграде. Ко овде купи плац, могао би за кратко време да подигне стамбену зграду и обогати се од продаје станова. Поред тога, „Авала филм” има пословне зграде површине око 20.000 метара квадратних, од чега су четири филмска студија. Два од њих су са базенима за подводна снимања. Филмаџијама добро познати „Атеље 1” је по величини и карактеристикама потребним за филмска снимања други у Европи, док је велика сала тонског студија по звучној изолацији и осталим условима за тонско снимање међу најопремљенијим на Старом континенту, и у њу може да стане симфонијски оркестар. Све то прављено је и опремано по узору на „Чинечиту”, чувени италијански студио за снимање филмова. Грађено је по принципу зграда у згради, што значи да постоје дупли зидови са песком  између, као најбољим звучним изолатором.

Последња процена вредности целокупне имовине „Авале” била је 2008. године и она је износила око 105 милиона евра, без процене вредности филмова. Према незваничним проценама, вредност око 250 филмова чија продуцентска права има „Авала филм” је око милион евра. Она је одређена на бази такозване приносне методе, заправо сматра се да вредност приказивања једног филма у националној ТВ кући износи око 1.000 евра. Дуг „Авале филма” 2008. био је око милион евра, с тим што није могао да буде наплаћен и поред тужби суду. У међувремену, он се нагомилао вишеструко по принципу камата на камату, о цифрама смо јуче писали, па је проглашен стечај и на крају банкрот. Сад се намиривање дугова тражи у продаји имовине и филмова, али да ли ће тај посао глатко да прође, остаје да се види. Јер продајом филмова на добош, била би повређена ауторска права филмских редитеља и свих оних који су учествовали у њиховом настанку, попут сценографа, сниматеља... Поједини редитељи већ најављују тужбе ако уследи продаја њихових филмова. Добар број тих филмова су културно благо Србије, а оно нема цену и заслужује посебну заштиту. Бар у земљи која држи до националних вредности.

Међутим, шта би још могло да се закључи о намери оних који желе да продају имовину „Авале”? Саговорник „Политике” изузетно верзиран на ову тему, који је инсистирао да му се не износи име у новинама, каже да је „Авала филм” отишао у стечај због блокаде текућег рачуна од стране „Дунав осигурања”, а износ је био 85 милиона динара. Привредни суд Београда признао је „Дунаву” потраживања према „Авали” од 114 милиона динара на предлог Агенције за приватизацију. Наиме, на рочишту 14. септембра 2011. уместо 85 милиона колико је дуг износио 23. маја 2011. на дан стечаја, повереник агенције предложио је да се увећа потраживање „Дунава” на 114 милиона динара. Занимљиво је да је истог дана када је Привредни суд Београда усвојио потраживање „Дунав осигурања”, и донео решење о банкротству, 14. септембра 2011. закључен уговор између „Дунав осигурања” и „Дунав филма”, о преузимању потраживања „Дунав осигурања” према „Авала филму”.  Већински власник „Дунав филма” је приватна компанија која увози пелене и чоколаде, а трансакција је износила 90 и нешто милиона динара по дисконтној цени. Зато је логично питање може ли да се деси да филмови, међу којима су и бисери српске кинематографије, који представљају национално благо, заврше у рукама приватника који увозе пелене? Или ће се међу купцима филмова наћи неки богаташ са звучним именом?

Радојица Џунић

-----------------------------------------------------------

Код министра по помоћ

Зоран Јанковић, познати продуцент, власник „Кошутњак филма” и председник Стручног савета Филмског центра Србије (ФСЦ), изјавио је јуче за „Политику” да постоји предлог мера ФСЦ за спас „Авала филма” од одласка у руке тајкуна, будући да се ради о продуцентској кући и центру од националног значаја. Он је истакао да ће се ових дана једна екипа филмаџија састати са министром културе Братиславом Петковићем да би се видело како држава може да помогне мада, како смо јуче објавили, министарство сматра да „Авала” није у његовој надлежности.