Што се крали, крали сте! Сада: иш напоље!

Пажљиво пратим полемику око неколико могућих начина решавања проблема дводеценијског пропадања „Авала филма”, некада једног од највећих филмских студија на Балкану.

Са великим интересовањем и респектом слушам шта многе од мојих колега, уважени филмски ствараоци, кажу и предлажу властима Републике Србије како би се „Авала филм” сачувао од пропадања. Са задовољством констатујем: имају о овој срамоти да кажу доста, а у својим излагањима су узнемирени и огорчени. Са пуним правом!  Но, када дође до предлога шта учинити, превлађује једна, помало, инфантилна логика, по којој је држава дужна да, одмах, уложи икс ипсилон евра у обнову „Авала филма”, јер је то предузеће од „националног интереса”.

Нема ту ничег спорног. Да живимо у идеалном свету, свако разуман и добронамеран би стао иза овакве идеје. Али, живимо у свету и друштву које је далеко од идеалног и овакви ставови су, нажалост, штетни и контрапродуктивни. Зашто штетни?
Због тога што нас, са правом, нико из власти неће сматрати разумним и одговорним људима ако захтевамо да се у оронуле студије и покрадене фундусе костима и реквизите упумпа новчана инјекција од више милиона евра. Да не занемаримо „ситницу” да за то нема пара, нити ће их бити, барем током ове деценије. И онда ће нам се десити оно што се догодило са „Београд филмом”. Уместо да будемо одговорни, одрасли, рационални људи, и захтевамо од власти да се спасе макар пет кључних, централних биоскопа, десило нам се да битанга, уз благослов својих политичких заштитника, откупи свих шеснаест београдских биоскопа и почне да их продаје за магацине и хипермаркете.
Кукњава и статус кво који траје 21 годину, води нас у пропаст! Макар се појединци из Филмског центра дичили чињеницом да су стечај, ликвидација и продаја „Авале” тренутно онемогућени, овакав сценарио је неминован. Следеће или неке од наредних година. До тада ће нас „уморити”, уљуљкати тезом да је то неминовност, разјединити и – продаће је неком тајкунском папану, а да се ми ништа под милим богом не питамо!
Зато сам склон да предложим следеће решење: хитно продати „Авала филм” инвеститору који ће на том злата вредном грађевинском земљишту да изгради станове, српски Дизниленд, фабрике пелена или шта му је већ драго! Али треба захтевати да филмски фонд (негативи) постане државно власништво као и то, што је подједнако важно, да Министарство културе и Филмски центар Србије буду укључени у овај тендер и продају. И да од тога има непосредне користи!
Ако је веровати проценитељима, цена овог земљишта премашује 100 милиона евра! Ако трећина од тог износа припадне српској кинематографији, то би било довољно да српски филм поново стане на ноге и постане готово потпуно независан од воље политичара на власти. Како?

Трећина овог износа била би довољна да се изгради „Нови Авала филм”, на много погоднијој локацији, по угледу на скоро изграђени студио „Виба филма” у Љубљани. Овај, по величини скромни, али фантастично уређен студио, у потпуности задовољава потребе словеначке кинематографије, са тонским салама за снимање, камерама и расветом, салама за монтажу и микс, фундусима и гардеробама. („Авала филм” је пројектован и грађен у друго време, под утицајем симпатичне грандоманије оног доба). Наравно, „Нови Авала филм” би требало да буде нешто већи од словеначке „Вибе”, јер ми ипак производимо готово двоструко више филмова годишње.
Део од трећине поменуте суме новца могао би да се уложи у опремање преко 40 затворених сала и домова културе у Србији, и у градовима који већ годинама немају биоскоп, или оне чији су биоскопи у жалосном стању.
Последња трећина новца би се, кроз инвестиционе фондове или банковна орочења, користила да се суфинансира производња домаћег филма. Наравно, на нашим политичарима је одлука да ли ће преосталих 70 милиона од продаје овог давно преминулог филмског гиганта уложити у обнову Народног музеја и Музеја савремене уметности, позоришта, библиотека и музеја у унутрашњости, изградњу зграде Опере и модерне галерије, или ће за овај новац наћи неку сврсисходнију намену. Ако се деси ово прво, највећи филмски студио на Балкану биће уграђен у читаву културу Србије.
Верујем да многим људима одговара садашњи статус кво. Некима запосленима у „Авала филму” који су пословни простор издавали по нереално ниским ценама, њиховим закупцима, а посебно онима који су успели на сумњив начин да купе и укњиже неке непокретности у кругу студија. Но, ту треба рећи: што сте крали – крали сте! Сада – иш напоље! Време је да решавамо ствари.
Мислим да ми, филмски ствараоци, морамо да прихватимо ову платформу и да одмах са државом почнемо да се договарамо и преговарамо. Иначе, као у случају „Београд филма”, поново ћемо испасти магарци. Овога пута, оправдано. Јер ћемо показати да нас живот није ничему научио.

Аутор је филмски редитељ