Дивно је живети

Тања би ми сад рекла: „Немој да пишеш ово као школски састав, али немој ни оно твоје. И немој да си се усудио да псујеш. И немој да слиниш. Знали смо да ће се ово десити. И теби ће се десити. И свима који ово читају. Пре или касније. Ти би, последњи од свих, требало да слиниш.„

Прве две године била ми је уредница. Однос нам је био готово рођачки. Ја сам био луди млађи брат, навучен на славу, рибе и гудру, а она старија сестра, која је, сваки пут, када бих почео да причам шта ми се десило с неком рибом или неким дилером, стављала шаке на уши и говорила: „Не желим то да слушам. Ти си потпуно луд. Следећи пут обриши руке влажним марамицама пре него што се рукујемо.”

Док год је била у „Самиздату”, трудила се да ми успех не дође главе. Стално је проверавала да ли су ми очи црвене од дувања, упозоравала ме да бих могао да се понашам у складу са својим годинама, да мало бирам рибе, да не лупетам којешта по телевизији и ја је готово ни у чему нисам послушао. Зато што сам био и остао веприна, а Тања човек.

Када је отишла из „Самиздата”, ишли смо понекад на чај, у Шуматовац. Мало да оговарамо. Да одржавамо тандем који је проверено умео да прави велика дела.

Кад сам, крајем 2008. чуо да има рак, препао сам се. Ако она има рак, шта ли тек мене чека. Требало ми је неколико месеци да смислим добар разлог да јој се јавим. Неки разлог који није рак. Неки наш разлог. И када смо се коначно опет видели, у Шуматовцу, Тања је, са оним њеним „трејд марк” осмехом, понављала како ужива у сваком дану и како ју је тек болест научила колико је дивно живети.

Гутао сам кнедле и понављао у себи: „Која си ти бедна кукавица Видојко. Није ни чудо што је она уредник, а ти само бедно пискарало.”

Последњи пут смо се видели у јесен 2011. Тада је све било океј. Следеће што сам чуо је да је на самрти. Следеће што сам чуо је да је умрла. Отишао сам на њен фејсбук-профил и лајковао јој фотку са црвеним новогодишњим куглама, коју је тамо поставила два дана пред Нову годину, радујући се дочеку, у сред битке, коју је прекјуче изгубила.

Ето, ипак слиним.

Марко Видојковић

Тања Петровић била је уредница „Самиздата” Б 92 који је објавио први роман Марка Видојковића „Канџе”