Јанковићева као Федерер

Женска тениска репрезентација Србије је отишла на турнир Прве групе Евроафричке зоне са стрепњом да јој се не понове јалови покушаји да искорачи из овог степена такмичења у Купу федерације. Из Пловдива се вратила са штитом. Јунак пласмана у доигравање за Другу светску групу (14-15. јул) јесте наша најбоља тенисерка Јелена Јанковић. С њеним пристанком да још једном помогне државном тиму (у нашем спорту то се све чешће сматра чином родољубља) почела је и да тиња нада у успех, али и даље потајна, јер једна ласта претходних година није чинила пролеће. Искуства из Атине (2004), Анталије (2005) и Пловдива (2006) била су горка.

Страховало се и током турнира – да ли ће Јанковићева успети да у ходу поврати свежину после крчења пута до трофеја у Чарлстону и, поврх свега, још напорнијег путашествија да се од САД стигне у освит такмичења. То што је као седмопласирана на светској ранг-листи била најбоље рангирана тенисерка која се огледала у Првој групи Евроафричке зоне у историји није јамчило да ће се Србија прошетати Пловдивом.  

У њу су упрте све очи, а и сама је била свесна да би се неким њеним киксом и прикривене наде наше мисије у Бугарској срушиле као кула од карата. Данас тениско руководство, стручни штаб и саиграчице славе Јанковићеву као творца највећег успеха наше женске репрезентације у последњих петнаестак година (својевремено и у Светској групи). У том тону је протекла и јучерашња прес-конференција у Скупштини Београда, а генерални директор савеза Душан Орландић је без устезања признао да је успех у Бугарској зачињен и мушким сузама. 

И на терену али и ван њега Јанковићева је за наш државни тим била што и најбољи тенисер данашњице Роже Федерер за Швајцарску. Рачуница је у оба случаја јасна – победе у синглу и улога локомотиве у игри парова донеле су Србији пробој даље, а на ту карту играју и Швајцарци кадгод им је под заставом први "рекет" света.

Искусио је то и наш мушки тим у лањском доигравању за Светску групу Дејвисовог купа у Женеви. Речју, чему би могао да се нада Ивес Алегро да му није Федерера или прекаљена Ана Тимотић да је играла у пару с дебитантима Војиславом Лукић или Наташом Зорић које тек упловљавају у професионалне воде. Ова прича с наличја открива и ману с којом се очигледно суочава наша мушка репрезентација. Новак Ђоковић је стасао да у њему видимо адута за два појединачна меча, али Ненад Зимоњић и Илија Бозољац не делују уверљиво у дублу. Показало се то и у недавном мечу с нејаком Грузијом, а најгоре би било да недостаци поново избију на видело у доигравању против Аустралије у Београду, у септембру, када нам је повратак међу најбоље селекције, чини се, надохват руке.

Жреб за јулски плеј-оф је сутра у Лондону, у 11 часова по нашем времену. Наше нису међу носиоцима па су им могући противници екипе које имају тај условно повољнији положај, а то су поражени у првом колу Друге светске групе минулог викенда Чешка, Хрватска, Канада и Аустралија. Играће се на три победе, што је нова околност за нашу репрезенатцију, два сингла првог дана и два другог дана када је могућ и дубл као последњи меч уколико буде 2:2.

И ето опет разлога да се, у ишчекивању исхода скорашњих преговора руководства савеза с нашим другим "рекетом" Аном Ивановић, надамо да ће Јанковићева, у случају њихове пропасти, поново да има Федерерову делотворност. Наравно, и ван терена будући да је у Пловдиву показала да је коначно сазрела за вођу националног тима.