„Бог отац” не може да се рехабилитује

Данас оптужују хомосексуалце као што су у 19. веку оптуживали жене, у тренутку њихове еманципације, да желе да униште цивилизацију, каже позната француска историчарка Елизабет Рудинеско, која је у Београду учествовала у дебати о породици, у организацији Француског института. Дебата је одржана у Дому омладине поводом њене књиге „Породица у расулу”, објављене и код нас у издању Академске књиге и у преводу Марка Дрче. Ауторка је гостовала и у Новом Саду.

Доктор књижевних наука, историчарка и директорка истраживања при одељењу за историју Универзитета Париз VII, Елизабет Рудинеско је у Француској позната по отвореном и критичком ставу, поготово сада када се води полемика око хомосексуалних бракова и њиховог права на усвајање деце, које је она одувек подржавала. Била је члан Париске фројдовске школе (1969–1981) коју је основао Жак Лакан где се и специјализовала у психијатрији.

У књизи „Породица у расулу” разматра различите облике породичног поретка како би показала да тај поредак још постоји упркос дубокој кризи ауторитета. Породица је толико пожељна да је, иако разграђена, поново састављена и измењена, остала основно начело организације данашњих друштава, каже за „Политику” Елизабет Рудинеско, која је, пре ове посете, већ била у Београду, али пре 40 година.

У књизи разматрате принцип ауторитета који је данас у западном друштву запао у дубоку кризу. Да ли је могућно рехабилитовати институцију звану „бог отац”?

Не, јер данас живимо у лаичком свету у којем Бог више не управља судбином људи. Некада је по начелу монархије краљ био представник Бога на земљи, био је постављен „правом божјим”, а сваки отац је на неки начин био једнак краљу: како је овај владао својим поданицима тако је отац владао над женом и децом. Данас то више није случај и то начело неће бити рехабилитовано. Вера и бог су приватне ствари, а породица је другачија. Родитељи деле ауторитет над децом, а деца се поштују и сматрају се самосвојним субјектима, а не објектима чија је судбина да подражавају одрасле. Отуда и постепено појављивање „животних доба”. Детињство више није предворје добу зрелости него целина за себе, посебно стање постојања.

Како објашњавате ту жудњу коју данас изазива породица наспрам, као што и сами кажете, ражалованих патријархалних вредности као што су војска, црква, нација, отаџбина?

Управо тако што је породица једини бедем против племенског или индивидуалистичког варварства. Она је место кроз које се друштво размножава и захваљујући којем људска бића имају потомке, прошлост и генеалогију. Изазива жудњу јер у „глобализованом” свету она служи као склониште од брисања граница нација.

У Француској се води полемика око усвајања закона који би хомосексуалним паровима дозволио да усвајају децу. Ви тај предлог закона подржавате?

Како да не, подржавам га одавно, још много пре него што је овај предлог закона ушао у процедуру. Такође се залажем за право хомосексуалних парова на вештачку оплодњу са даваоцем, као и за легализацију сурогат мајке за све парове. Потребно је законски уоквирити све облике људског размножавања, иначе ћемо имати варварство и комерцијализацију људског бића.

У једном периоду породица је била оспоравана, одбацивана и проглашавана кобном за развој сексуалне жеље и слободе. Шта се то догодило у западном друштву па данас и хомосексуалци желе да усвоје породични поредак који је, као што и сами кажете, „допринео њиховој несрећи”?

Од тренутка када је хомосексуалност престала да буде кажњавана стављањем на стуб срама, хомосексуалци су постепено престали да се осећају као маргинализовани људи приморани да буду сврстани у „проклету расу” содомита. Нормализовали су се и постали су обични неуротичари. Ово стање је веома видљиво у новој генерацији. Самим тим, нису више имали потребу да заташкавају своју жељу за очинством или материнством и нису више осећали потребу да оснују породице са партнером супротног пола иако то нису желели. Осетили су жељу да споје љубав, сексуалну жељу и потребу за продужетком врсте, дакле да буду као остали и да приступе породичном поретку. Епидемија сиде је одиграла централну улогу, пре свега због завештања имовине партнерима који би умирали млади, а затим због размножавања. Овде се ради о борби живота и смрти.

Познати сте по проимигрантском ставу. Како имиграције утичу на породицу?

Имиграција је одувек била потребна како би земље преживеле и било би погрешно мислити да се у аутархији размножавамо. Мешање нација и раса је добра ствар, нарочито у западним земљама где постоји пад наталитета и где имиграција доприноси његовом порасту, као што је случај у Немачкој.