Изазови класике

Исмаел Иво је аутентична, снажна уметничка личност, играч који је радио у трупи Елвина Ејлија, а затим сарађивао са чувеним Јоханом Кресником. У Београду је извео свој соло комад "Делиријум детињства", потресну, тужну исповест о сиромаштву, глади, тескоби одрастања у суровим условима. На самом почетку овај играч, попут неког шамана, седи обмотан у велику плаву сукњу, премазан по целом телу и лицу плавом бојом, и затворених очију свира усну хармонику. Као да призива прошлост и духове свога детињства.

Затим следе лагани, ритуални покрети рукама. Сцена је у полумраку и на њој је још само једна мала лутка и три бела лавора. Иво полако развија свој плес на музику Малера и компилацију афричких ритмова, он је театралан, емотиван, често се чини да импровизује. Заправо допушта да га покрет води, не опире му се, не фиксира га, препушта се датом тренутку. На моменте је насмејан, али већину времена његова прича сведочи о глади и патњама Африке и Бразила. Он користи врло једноставна и сценска и играчка средства, па тако ова исповест зрачи својеврсном чистотом, топлином и невиношћу, у њој се осећа дух Африке, њена непосредност, отвореност, али и мистичност. Иво комбинује драму, плес, пeрформанс, шета кроз публику... Шаљиво кроз пантомиму указује на то да његова прича није само прича о једном детету, већ о свима који гладују и пате. Он у својој појави и свом изразу поседује снагу и харизму, па тако и без значајнијих играчких и кореографских ефеката, само једноставним кретњама и мимиком успева да сугестивно и убедљиво делује на публику.

У кореографији Аманде Милер компанија Pretty Ugly Dance Company је извела балет "Жизела", у сасвим новом читању. Али тај рискантан и смео корак хватања укоштац са ремек-делима класике мало коме успева, или бар мало коме у потпуности. То је пошло за руком рецимо фантастичном Мац Еку, али Аманди Милер тек сасвим спорадично. Она почиње занимљиво у првом делу представе, али онда, у другом делу, њен концепт слаби, растаче се и урушава. "Жизела" је у овој верзији великим делом пародирана. Милерова задржава класични плесни вокабулар, али поједини њени играчи, укључујући и играчицу у улози Жизеле, нису технички довољно потковани. Ово је можда и била намера кореографкиње да би на тај начин подвукла планирани пародијски ниво. У првом делу било како било, има занимљивих кореографских ансамбл деоница и уопште занимљивих сценских решења, сцена је полуотворена, са стране нема кулиса, а играчи сами повремено намештају рефлекторе са светлом. Тако Милерова у исти мах ствара и руши позоришну илузију и то је, заједно са маштовито креираним костимима, најзанимљивије што се могло видети у овом концепту. Нејасно је зашто Жизелину мајку и Мирту, краљицу вила, игра исти мушки играч, осим што то креира један помало површни, бизарни ефекат.

У другом делу Милерова наставља да се игра са овим концептом представе у представи, али кореографски више нема добрих идеја, а сами крај представе добрим делом банализује. Батилда, наиме, долази у шуму по Алберта и одводи га, а Жизела остаје заборављена. Али опет и ово указивање на мањак романтике и окретање реалности било би у реду да је у кореографском смислу било занимљивије креирано. Овако Жизела Аманде Милер имала је занимљиву полазну линију, занимљиву атмосферу, неке оригинално осмишљене деонице, али у целини оставља утисак да је боље не задирати у обраду балетске класике уколико не постоји одличан концепт и велики кореографски потенцијал који може да креира ново, аутентично позоришно дело.