Занемарене жртве насиља

У Норвешкој је за десет година убијено једанаест жена у породичном насиљу, због чега су се бројне невладине и феминистичке организације у овој земљи жалиле Уједињеним нацијама, сматрајући да држава не чини довољно да би заштитила жену. У Србији је за месец и по дана убијено једанаест жена и двоје деце у породичном насиљу, а нико од надлежних овај стравичан податак није ни поменуо нити је опоменуо да држава мора хитно да реагује на ову ужасну статистику.  

Међу жртвама насиља налази се мајка коју је убио син у породичној кући, девојка коју је убио љубоморни дечко, жена и њена шестогодишња девојчица којима је пресудио ванбрачни партнер, жена коју је убио супруг, девојка коју је убио дечко...

Весна Станојевић, координаторка Саветовалишта против насиља у породици, подсећа да је у току претходне године 29 жена убијено у породичним свађама, а да су чак 42 жене које су биле смештене у Сигурну женску кућу изјавиле да би сигурно биле убијене да нису побегле из сопственог дома. Од почетка године 68 жена и 49 деце је спас од насилника у последњи час пронашло у Сигурној женској кући.   

„Насиље које кулминира убиством не дешава се преко ноћи, већ траје месецима и годинама, али је проблем у томе што нико не обраћа пажњу на жртву. Комшије које ћуте, појачавају телевизор када чују буку у суседном стану и окрећу главу када виде жену са модрицама, неће да пријаве комшију јер са њим пију кафу, гледају утакмицу и воде децу на тренинг, представљају део наше свакодневице. Неретко и сами полицајци кажу „нећемо да излазимо на ту адресу, пуно пута смо интервенисали, а они се после помире”. У малим срединама ствар је још гора – нарочито ако је насилник власник продавнице, пумпе, месаре, кафане или било каква „виђенија” особа, јер је велика вероватноћа да он пије пиво и врти прасе са локалним полицајцима.

Став апелационог суда јесте да шамар није насиље – као да се заборавља чињеница да је пут који води до убиства поплочан шамарима и батинама. Наше правосуђе је неоправдано споро и казне које изриче насилницима неоправдано су мале – многе судије имају дилему да ли да пошаљу насилника у затвор „јер нема ко да храни породицу” или да га казне новчаном казном „јер ће да оштете породични буџет”.

Иако судови релативно често изричу меру забране приласка жртви, насилник се не кажњава ако прекрши ову меру, а полиција упућује жену да поново покрене парницу. Казна за убиство износи између три и дванаест година, али се увек нађу неке олакшавајуће околности за ублажавање казне, на пример, он је отац малолетног детета, прича Весна Станојевић.

– Насиље је „трећи партнер” у вези двоје људи практично од првог дана. То је грудва која се годинама котрља и временом поприма интензитет лавине, а разлози због којих већина жена остаје у таквом браку обично су поруке „покупљене” из примарне породице у виду савета –срамота је развести се, задатак жене је да чува брак, и ја сам чувала агресију да би тебе извела на прави пут итд. А пут на који се изводе деца – жртве или сведоци породичног насиља, обично води у брак са агресивним супружником – упозорава психолог Ана Радовановић.

Тања Игњатовић, психолог и сарадник Аутономног женског центра, каже да и у развијеним деловима света жене трпе породично насиље, али разлика је у реаговању државе на партнерско насиље.

„Наше друштво озбиљно толерише насиље и дозвољава га на различитим местима, па многе особе узимају за право да се понашају агресивно. Осим тога, наши мушкарци имају социјалну дозволу да чине насиље кад год им се прохте, а цела култура нас чини неосетљивим на то насиље. Људи имају потребу да разумеју један стравичан злочин и мотиве због којег неко одузме живот и на несвесном нивоу размишљају „ако сам ја добар нико неће имати разлога да ме (у)бије, значи да је жртва урадила нешто лоше чим је неко решио да је убије”. Нереаговање државе такође нас чини мање осетљивим на ове стравичне злочине – једанаест жена убијено је за непуна два месеца, а полиција није направила чак ни радну групу која би анализирала ову појаву”, закључује Тања Игњатовић.