Мода спортског клађења ће проћи

Вера у срећан случај оставља наду онима којима су све могућности затворене. Отуда сталан успех разноврсних клађења и игара на срећу које сваком појединцу могу пружити илузију да ће добити наклоност судбине. Играти на срећу значи одрећи се рада, стрпљења, штедње итд. У име срећног потеза и „тираније тренутка“.

Спортске кладионице се разликују од класичних игара јер играчи верују да имају одређен степен контроле због информисаности и знања о спорту на који се кладе. Они сматрају да то може бити велика помоћ у коначном исходу да се постигне добитак. За разлику од класичних игара на срећу, није баш апсолутно све препуштено случају. У спортско клађење се на неки начин верује да је „разумно предвиђање“. Ови моменти и чине један од основних разлога зашто су кладионице сада популарне и зашто су попримиле размере социјалне епидемије. Спортске кладионице су показале да су сличне моди: у једном тренутку сви раде исто. Кад се деси нешто занимљивије, мода се мења. Зато многи социолози и социјални психолози сматрају да ће мода спортског клађења проћи кад за то дође време.

Они који немају жељу за радом, резонују на следећи начин: „То што можеш да добијеш на кладионици не можеш никако да зарадиш.“ Нису ни свесни да ће врло брзо постати губитници, који свој губитак радом не могу да надокнаде. На тај начин упадају у образац непродуктивне оријентације, одлазе на коцкање и то постаје зачарани круг. А кад понестане пара, почињу да лажу, варају и краду – све да би задовољили своју страст за клађењем.

Игре на срећу су попримиле прерушене облике. Данашње хистерично клађење није ништа друго него прерушена игра на срећу, као у случају квизова или избора за мис, где се не захтева никакав улог изузев онога што појединац већ има при себи. Тако све задобија привид такмичарства чиме се обезбеђује важна компензација за одсуство кристално јасне, праведне и разгранате социјалне конкуренције у стварном друштвеном животу. Али пошто само ретки појединци могу добити такву врсту премије, за оне који отпадну или су само пуки посматрачи, остаје идентификација са срећником, победником. На тај начин победа се доживљава преко посредника и идентификације са успешним начином живота. А то су већ идеалне приче за масовне медије о срећним добитницима.

Већ је запажено да у хазардним играма, клађењима или на лутрији, могућност добитка је увек против играча, иначе не би било игре. Организатори клађења обично кажу да је вероватноћа да се добије главна премија увек мала. Имајући ово у виду многи истраживачи постављају питање: Да ли из тога проистиче да се понашамо неразумно ако се кладимо? Неразумно је онда кад постајемо страсни играчи, кад нас игра привлачи као наркотик, кад се руинирамо да бисмоудовољили својој зависности. Лешек Колаковски примећује да се „хазардне игре разликују од других различитих животних околности тиме што су шансе прорачунљиве, али не можемо учинити ништа да их окренемо у своју корист“.

Од почетка деведесетих када су код нас отворене прве кладионице (Атлантик је прва легална кладионица), посао се интензивно разгранао јер су почеле да раде нове кладионице (Лавови, Бразил, Кнез, Лондон). Суботом поподне,кад је ударни дан за уплату, редови су скоро непрегледни, јер се клади на резултате фудбалских утакмица скоро свих европских лига, затим на тениске мечеве, одбојку, кошарку, хокеј, голф, па и на политичке изборе. Погађа се коначан резултат, резултат у полувремену, укупан број голова, па ко ће дати први гол…Такође је примећено да је клађење типично мушка игра у којој учествују сви,од средњошколаца до пензионера. И сви наравно себе сматрају фудбалским зналцима.

Игре на срећу увек изазивају одређене моралне дилеме, као и питање да ли је клађење на лутрији знак неразумности. Одговори су различити. Једни сматрају да се онај ко се клади или игра на лутрији труди да постигне добро које му не припада, које ни на који начин није заслужио јер му се живот посрећује без напора и без рада. Он без заслуга постаје богаташ.

Има мишљења да се клађење и игре на срећу могу објаснити потребом човека за самоодлучивањем, да нешто учини сам, да он буде субјект избора и да се упусти у ризик. Игре на срећу готово подучавају како је живети у свету надања.

Човек се, ипак, не одриче наде чак и кад зна да је она варљива и да је одбрана од његове немоћи.

Професор универзитета, социолог спорта