Вртоглавица од честих заокрета

Право стање ствари у Црвеној звезди види се после сваке утакмице. Њени фудбалери оду пред трибину на којој су њихови навијачи и, у зависности од резултата, или с њима обаве обред певања навијачких песама и извикивање парола кад победе, или погнутих глава трпе све и свашта што се каже на њихов рачун и онда се аплаузом захвале за то. Тако је било и после утакмице с Радом, коју нису добили, иако су 55 минута имали играча више и водили с 1:0.

„Север” је Звездин синедрион, а „делије” жреци који процењују шта је звездоугодно, а шта није. Пресуду са стрепњом ишчекују и управа, и тренер, и играчи, па и јавност. И све дубље се клањају и све више величају тог колективног вођу, који има стварну власт, мада нигде не пише да тако и треба да буде.

И други имају синедриоине (без тога данас не може да се замисли клуб), али они нису тако моћни као Звездин. Јер, и Звезда је веће име од свих осталих.

Навијачи су и добили то име, јер навијају за своје. И одувек желе да њихов тим само побеђује. Међутим, раније је Црвена звезда, онај њен део који по статуту руководи клубом, постављао циљеве, тражио начин како да их оствари, оцењивао учињено и сам уносио поправке за које је закључио да су потребне.

Последњих година је Црвена звезда изгубила ту самосталност коју сваки клуб и сваки тим морају да имају. Смењује се успешна и мање успешна поколења играча, долазе и одлазе велики и просечни тренери, преузимају власт и остају без ње руководства која дубље или плиће ору за будућност...

Некада се уложи много труда, ал година буде сушна. Некада се посрећи, па се с мање знања добије већи берићет. Али, навијачи, а и јавност, под утицајем медија, забораве да нешто процвета тако рећи одмах, а за нешто су потребне године.

Практично, чим се не победи, већ се призива неки ветар, који би да одува чак и оне до данас уздизане у небеса. Звезда је стара сорта (јуче је ушла у 69. годину), али ово је нова садница. Она још нема тако дубоке корене да би издржала на ветрометини.

Већ дуго она мења и стабла, и калемаре. И од тих силних заокрета као да јој се завртело у глави. Није било тако давно када су они из синедриона тражили да оде Џајић. После су га исти призивали као месију.

Између његовог одласка и повратка било је много председника, још више тренера, а о играчима који су облачили Звездин дрес (неки само на тренинзима) да и не говоримо.

И жељени резултати су све даље у прошлости. И док руководство Црвене звезде (а то важи и за остале клубове) не наметне да је важније каква је игра, а не којим резултатом је завршена утакмица. Добра игра донеће пре или касније и добре резултате, а победа без добре игре, ма како разгалила срце, не јемчи да ће увек тако да буде.