На папиру европски

Србија ће, пре или касније, добити датум за почетак преговора са ЕУ. Политичке препреке на путу ка чланству у ЕУ биће савладане, али чини се да је данас, након готово четврт века такозване транзиције, у менталном и културном погледу већина становника удаљенија од европских вредности него на почетку тог процеса.

Другим речима, истовремено с приближавањем ЕУ, Србија као да се удаљава од Европе. Овај парадокс огледа се у све већем јазу између, с једне стране, прихваћених политичких и економских институција, односно правних норми ЕУ и, с друге стране, све израженијем одступању свакодневне праксе од тих норми.

Као бујица која не мари за плански прокопане одводне канале, свакодневни живот у Србији све више се разлива по спонтано насталим вододеринама, усецима и давно пресахлим речним коритима претварајући се којекуде у мочварна подручја, баруштине и каљугу.

Чувени копенхашки критеријуми захтевају од будућих земаља чланица да поштују демократске процедуре и владавину права; да изграде ефикасан тржишни систем; да хармонизују свој правни систем са правним системом ЕУ.

Много од наведеног је на папиру учињено. Посланици су вредно радили и постоји евиденција о броју усаглашених прописа и формираних тела која те прописе треба да спроводе или надзиру њихово спровођене. Мирна предаја власти која представља врх демократског изборног процеса, такође је освојена. Борба против корупције представља, рекло би се, последњу битку за регулисање тржишног система.

Насупрот томе, стварност се опире регулацији, и то је видљиво на сваком кораку. Почев од непрописно паркираних аутомобила, препречених преко тротоара и пешачких зебри, псећег измета на улицама и неплаћања каратаза превоз; преко насиља у приватном и јавном животу о коме, у буквалном и пренесеном смислу, сведоче насловне стране таблоида; па до праксе да се политичким одлукама донетим на највишим местима регулишу детаљи у вези сасвакодневнимживотомграђана.

Илустрације ради, сетимо се да су демонстрације 9. марта 1991. године биле, бар декларативно, мотивисане протестом против уређивачке политике РТС. Сатанизација тадашњег лидера опозиције у којој је круну чинила недоказана оптужба о поседовању виле на Женевском језеру била је довољна да покрене лавину јавног незадовољства. Након четврт века развоја демократије и демократских институција помак је начињен само у мери да је државна телевизија постала пристојна и више-мање политички непристрасна, али су зато интензитет и бескрупулозност медијског ратовања и демонизације политичких противника вишеструко увећани. Текстови објављивани у озлоглашеној рубрици „Одјеци и реаговања” овога листа данас делују као седативи у односу на оно што се може прочитати у коментарима „читалаца” на вести и збивања из актуелног живота.

Другим речима, приближавања ЕУ и регулација демократског процеса довели су до тога да је медијских Јавни сервис умивен, али су читав медијски простор као и разумевање онога што се сматра нормом пристојног јавног општења на разне начине разорени.

Систем образовања, а посебно Закон о Универзитету представљао је, током деведесетих година прошлог века, такође, један од примера недемократичности тадашњег режима. Након много одуговлачења и натезања тај правни акт је измењен. Садашњи закон је, вероватно, демократичнији и ближи европским стандардима. Но, с друге стране, умножавање, неретко, фантомских дипломираних менаџера, мастера и доктора сведочи да читав високошколски систем није постао бољи ни више европски, напротив. Деведесетих се свашта дешавало на Универзитету, али чак ни тада није забележено да неки уџбеник буде искључен из наставног процеса уз аргументацију да је „морално спорно” то што је написан без знања већине чланова неке наставне заједнице. Такав случај који је, нажалост, остао записан крајем прошле године у аналима Филозофског факултета сведочи да је могуће унапредити систем, али да људи, односно њихово чињење и нечињење, одређују смисао успостављених институција и квалитет свакодневног живота.

О чему, најзад, сведочи, чињеница да упркос законима, регулаторним телима и комисијама које су усклађене са ЕУ, коначну одлуку о нивоу афлатоксина у млеку доноси једна од кључних политичких личности у земљи.Упркос несумњивим заслугама првог потпредседника владе за убрзавање европских интеграција, може ли се европском сматрати земља у којој личност тог ранга одлучује о квалитетумлека? Ако се испостави да сутра без његовог, или нечијег другог, амина није могуће установити висину царина за увоз кока носиља, или висину пијачних такси, поставља се питање да ли ћемо, без обзира на усаглашеност тих одлука са ЕУ законодавством, цивилизацијски бити ближе или даље од Европе.

Мало је простора за расправу о разлозима који су довели до оваквог стања, али је извесно да ниједан политичар, нити политичка странка неће грађанима донети квалитетнији европски живот, више права и слободе, ако се сами, без обзира на жртве, не изборе за поштовање и европских и демократских закона. 

Ванредни професор на Филозофском факултету у Београду