Сјеклоћа против Београда и Београд против Сјеклоће

Бизнисмен Веселин Сјеклоћа не само да није измирио више од 100 милиона динара дуга на име закупа за градски пословни простор у Булевару краља Александра 174 него је ту зграду укњижио као своје власништво и оптеретио је хипотеком, тврди извор из престоничке управе. Здање од око 5.000 квадрата и вредно око 14 милиона евра, ако га суд и врати граду, може постати имовина „Универзал” банке која је на њега ставила хипотеку, наводи „Политикин” извор.

Сјеклоћина фирма „Омнис” је ушла у зграду у Булевару 2001. године. Закуп није плаћала, као ни порез на то што је просторије издавала у подзакуп фирмама које су такође Сјеклоћине, каже наш саговорник.

Због нараслог дуга, град је 2005. године отказао уговор о закупу, што је Трговински суд правоснажно потврдио 2008. године. Из зграде, ипак, није избачен све до 2011, годину дана након што се већ уписао као њен власник. Захваљујући томе, на основу пресуде Привредног апелационог суда, 27. фебруара ове године се у објекат вратио.

Ново ложење „Експортдрва”

Према документима којима „Политика” располаже, Сјеклоћа се у зграду уселио тако што је  купио фирму „Бета”, која је уговор о закупу у Булевару имала од 1992. године, и преименовао је у „Омнис”. „Бета” је некадашња јединица фирме „Експортдрво”, која је у згради од 1973. године закупљивала просторије и имала право да адаптира део објекта. Сјеклоћа је покушао да докаже да је правни следбеник „Експортдрва” од чијег је новца, како је тврдио, подигнуто цело здање, које му стога и припада. Ту аргументацију је Трговински суд 2008. године одбио, закључивши да „Бета” није могла пренети „Омнису” власништво власништво над објектом у друштвеној својини.

„Пролетер” имигрирао у „Бостон”

Не чекајући да се оконча тај судски поступак, Сјеклоћа је и на други начин покушао да се докопа власништва над зградом у Булевару. Дошао је до Иванке Аландер, потомка породице Јокић, која је на плацу у Булевару пре Другог светског рата држала фабрику обуће „Бостон”. Након рата, проглашени су колаборатерима, имовина им је конфискована а „Бостон” је постао „Пролетер”. Аландерова је 2007. на суду издејствовала рехабилитацију Јокића, која је подразумевала и обарање свих правних последица пресуде над њима, укључујући и конфискацију имовине. У оставинској расправи 2008. Аландерова је добила права над имовином Јокића.

Наследница је потом са Сјеклоћом 2008. године закључила уговор према којем му је предала објекат у Булевару, док је он заузврат требало да јој уреди стан и купи још два, као и пословни простор. Годину дана касније, Сјеклоћа је њу тужио – у лажном, договореном процесу, тврде у граду – због тога што је, како је навео, испунио своје обавезе а она му објекте није препустила. Пошто се Аландерова није појавила на првом рочишту, Трећи општински суд је одлучио да објекти припадају Сјеклоћи.

 Министарство против града

С том пресудом Сјеклоћа се запутио у катастар са захтевом да га упишу као власника. Одбијен је с образложењем да је у књигама као власник заведен Завод за изградњу Београда, правни следбеник некадашње Дирекције за изградњу, која је уговором о трампи добила објекат у Булевару. Сјеклоћа се жалио Министарству просторног планирања, као другостепеној инстанци, које је 2010, у време када је министар био Оливер Дулић, одлучило у његову корист решењем које је потписао државни секретар Владимир Јовановић. Његово образложење је било да је тек те године Завод за изградњу тражио да се упише као власник објекта, на којем се до тада још водила фабрика „Пролетер” као корисник објекта у друштвеној својини. А Сјеклоћин захтев за упис је претходио Заводовом. И Управни суд је потврдио решење Министарства просторног планирања, па се Сјеклоћа уписао као власник зграде 2010. године.

Да објекат више није њихов, у граду су, како кажу, сазнали тек неколико дана након што су судски извршитељи 2011, на основу пресуде још из 2008. године, избацили Сјеклоћине фирме из здања. Он је у међувремену, наводе у граду, здање као оснивачки улог унео у своје ново предузеће „Пелат”, које се на 5.000 квадрата у Булевару бави, како је наведено у Агенцији за привредне регистре, истраживањем и развојем хуманистичких наука. Такође је на зграду, кажу у престоничкој управи, ставио хипотеку како би гарантовао за посао извесне домаће фирме на другом континенту.

Рехабилитација без реституције

Веселин Сјеклоћа не би имао никакав законски основ да се упише као власник зграде у Булевару да град није пропустио да то учини пре њега. Право над здањем град је стекао 1971. године, када је између Дирекције за изградњу и реконструкцију Београда, данашњег Завода за изградњу, и фабрика „Пролетер”, чијих власника је наследник Иванка Аландер, и „Земун” закључен уговор о трампи. Тим документом је, у замену за објекте у Земуну, град добио зграду у Булевару. Али, мада је уговор уредно оверен у суду, право коришћења се у књигама и даље водило на „Пролетер”.

Истини за вољу, то и није чудно јер је зграда, као и све у то доба, била у друштвеној својини, која је требало да потраје до краја света. Гомила државних објеката на папиру и не постоји јер никада нису уписани у књиге.

Тај пропуст града дао је Сјеклоћи извесно правно покриће. Али, Иванка Аландер, од које је преузео зграду, никада није затражила реституцију некадашњег породичног имања. Она то и није могла учинити 2008, у време када је закључила уговор са Сјеклоћом, пошто је Закон о реституцији донесен тек 2011. године. И да је након усвајања закона повела поступак, тврде у граду, била би одбијена пошто је у међувремену на плацу изграђен нови објекат а вредност земљишта је увећана, па би, евентуално, могла добити само нешто друго у замену. Необично је да то у обзир нису узели Министарство просторног планирања и Управни суд, који су зграду доделили Сјеклоћи.

------------------------------

Недоступан

Веселин Сјеклоћа није био доступан за коментар на ову аферу. Мобилни телефон му је данима био недоступан, а није се одазивао ни на позиве у Привредну комору Београда и Министарству грађевинарства и урбанизма. Није одговорио ни на мејл.

------------------------------

Сумња у Привредни апелациони суд

Сјеклоћа и град су 2012. године водили два спора и пред Привредним апелационим судом. На основу пресуде да га је град ометао у мирном држању поседа, Сјеклоћа се недавно поново уселио у објекат у Булевару.

Људима из градске управе се чини чудним то што су сви спорови које су водили са Сјеклоћом доспевали пред исто веће Привредног апелационог суда. У тој установи објашњавају да компјутерски програм за аутоматско вођење предмета сам, по утврђеној формули, бира судије које ће поступати у случају. Већу које је у другостепеном поступку вратило спор првостепеном суду на поновно одлучивање, ако странке поднесу жалбу и на нову пресуду првостепеног органа, случај ће, како прописује судски пословник, поново бити додељен, што је управо оно што се дешавало у овим предметима, објашњавају у Привредном апелационом суду. У 2012. је 22 судија поступало у парничном одељењу тог суда. Тиме је, кажу у том суду, расла могућност да истим судијама буду распоређени спорови Сјеклоће и града

Подударност да се у споровима Сјеклоће и града увек појављује исто веће у Министарству правде нису хтели да коментаришу пошто им, како су навели, закон забрањује да оцењују судску праксу. Адвокат Бранко Павловић каже да у томе нема ничега необичног.

– Било би нелогично да се исти случај додељује новом већу, које би све морало опет да чита – наводи Павловић.

Судећи по његовом објашњењу, није сумњива ни то што је Трећи општински суд одлучио да зграда припадне Сјеклоћи одмах након што се Ивана Аландер није појавила на првом рочишту када ју је он тужио због, наводно, неизмирених обавеза.

– Ако се тужени не појави без оправдања, не оспори тужбу ни дописом а документа приложена у тужби не противрече тужбеном захтеву, суд мора да одлучи у корист тужиоца – каже Павловић.

Ти услови су, како се види у образложењу пресуде, били испуњени у овом предмету, што такође можда упућује на тврдњу града да су Сјеклоћа и Аландерова склопили договор и да је њихов спор био параван за преузимање зграде.

 ------------------------------

Ко је Веселин Сјеклоћа

После вишегодишњег рада у Русији, Немачкој, Италији, Чешкој и САД, Веселин Сјеклоћа у Београду 2000. године оснива „Омни Сток”, предузеће за производњу и промет робе и услуга, са седиштем у Булевару краља Александра 174. „Омни Сток” реконструисао је зграду Савезне скупштине и подигао прашину јер посао није завршио на време а изнајмљивање скела, како су извештавали медији, коштало је 187.000 евра. Обновио је и више објеката Министарства унутрашњих послова, реконстрисао ресторане „Мадера” и „Калемегданска тераса”, као и биоскоп „Шумадија”. Сјеклоћина фирма учествовала је у изградњи „Београдске арене”.

Отац га је, како је изјављивао за домаће медије, од малих ногу водио по градилиштима.

– Моје занимање је директор, јер сам са 19 година водио прве послове, доносио прве одлуке. Лагано сам се изграђивао у домаћина и газду, како су почели да ме зову, иако не волим тај израз, јер посао грађевинца схватам пре свега као посао командоса. Пробао сам да радим друге ствари, уписивао девет факултета, али сам се на крају вратио грађевини. Резултат тога је пословна империја са предузећима у Русији, на Кипру, у Италији, Србији и Црној Гори – изјавио је својевремено Сјеклоћа за „Интернет новине сербске”.  
Био је потпредседник Привредне коморе Београда до прошлог месеца. Саветник је у Министарству грађевинарства и урбанизма.