Енергија новог дела

Изведено је ново дело Ивана Бркљачића (1977), аутора који је својим делима више пута скренуо пажњу домаће јавности. Овога пута је био у прилици да му се, дванаест година од настанка, изведе дипломски рад, Клавирски концерт назван ИТ. Изузетна и ретка прилика! Не би ни ње било кад наша домаћа симфонијска музика не би у потпуности припадала афинитетима и избору симфоничара РТС. Могућности да се дела ове врсте изведу равна су добитку на лутрији. Одговорност за развој српске историје музике утолико је већа, а сви ми постајемо свесни последица: концертантна и симфонијска музика се све ређе компонују.

Иван Бркљачић нас је неминовно својим концертом асоцирао на догађај коме смо присуствовали пре двадесет година, а који је подигао на ноге београдску публику у истој сали са истим солистом, Александром Шандоровим. Тада је такође био изведен Клавирски концерт назван Буги, али другог аутора, Вука Куленовића. Иста енергија, исти усковитлани ритам, клавир третиран као удараљка, добро укомпонован са осталим перкусијама... Ретке лирске секвенце освежавале су енергетски набијени ток  у оквиру Бркљачићевог једноставачног дела, у суштини врло класично писаног, а тако и оркестрираног: са много колорита у великом саставу, са значајнијим уделом дувача и перкусија. Различите ритмичке комбинације као и музички материјал дугују џезу и популарнијим жанровима музике. Звучи препознатљиво и добро уклопљено у други жанр. Деоница клавира тумачена на начин како то Шандоров чини, маестрозно, „мушким“, снажним пијанизмом правог виртуоза, оправдава сваки поступак и даје му смисао. И обезбеђује успех .

Оркестар је уместо увертире извео на почетку концерта Прву симфонију у Це-дуру оп. 21 Л. В. Бетовена, врло коректно, повремено и са замахом и без већих проблема.  Моцартовски радосно, скоро безбрижно, извођење је  донело дух далеких и прохујалих светова.

 Девета симфонија у Ес-дуру оп. 70 Дмитрија Шостаковича, необично дело без програмских назнака, али са огромним оптерећењем чудесног броја девет које носи (бетовенско-малеровског) у времену настанка, непосредно после завршетка Другог светског рата требало је да буде нова, совјетска „Ода радости“. Уместо тога, за једне је била „детињаста“, за друге поновљени класични клише, за треће – генијална!  Иако не носи програм у свом наслову, евидентно је да је ова симфонија Шостаковича истовремено и буфонерија у којој се аутор поиграва са ауторитетима, пре свих са Стаљином, а онда и са Хајдном и Моцартом.

За нас лично инфантилност, еклектика или поигравање могу се чути у првом ставу, док је други дубоко  узбуђени и трагични лагани став, за многе само „бидермајерски  валцер“. У трећем се одједном сакупља сва енергија и он хрли ка сасвим прозрачном и донекле инфантилном финалу, далеко од сваке примисли на Бетовенову „Оду радости“ или на Малера.

Такво дело, захтевно на више нивоа, са релативним успехом извео је Симфонијски оркестар РТС. Добра темпа, покушај карактерног заокружења сваког става понаособ и прављења концепције достојне Шостаковича, елементи су који красе диригента Бојана Суђића. Несавршености у дувачима нису оптерећивале општи ток, њихов удео је био огроман и њихово присуство такорећи стално, од почетка до краја извођења дела. Бриозна, ефектна поентирања, као и још већи дијапазон динамичких сенчења, посебно оних у пијану још увек нам остају ускраћени.

Овом приликом истичемо прве виолине које су, међу гудачима, посебно показивале хомогеност и уједначеност, што је целом корпусу дало носивост, мекоћу и изражајност.