Мемоари с машницама

ПОЛИТИКА ПРОЗЕ
Ако у Америци још има љубитеља "чисте" књижевности они ће своју страст подмирити наручујући књиге преко библиотеке или Интернета, јер све су књижаре претрпане дебелим бестселерима претедената на становање у Белој кући од почетка 2009. Амерички проблем је у томе што су сви ови новопечени аутори решили да пишу онда када су дубоко загазили у политичке воде.
Јер, каже један од најугледнијих књижевних критичара, Мичико Какутани, у недељном "Њујорк тајмсу", књиге чији су аутори политичари у трци (истина прераној) за освајање Беле куће на изборима крајем 2008. или они који још испитују терен за кандидатуре, најобичнија су "политичка" роба: "у напору да се превари, обмане и заведе читалац, да се рационализују грешке из прошлости и пронађе вакцина за будуће киксеве…"

Уз скаске о ауторовим наивностима или доброћудности из периода најранијег детињства, понекој заблуди или дечијем подвигу, популарном идолу (Хилари је на пример, од свих "Битлса", обожавала баш Пола Макартнија), књиге председничких кандидата обилују политичким препорукама, самохвалисањем, приземностима из свакодневице које у њиховим очима добијају посебно значење, и повременим признавањима кривице, гриже савести због безначајних догађаја из далеке прошлости. Ипак, бирање речи, стилистички трикови, начин на који сваки претендент на председнички трон себе представља, могу бити начин да читалац завири у стварну личност могућег будућег председника једине светске суперсиле.

Када се разгрну слојеви царевог руха којим су сами себе окитили, у промотивним биографијама могу се покаткад пронаћи и неки одговори на питања: има ли аутор особине личности које би морале да одликују успешног шефа државе? Зато су сви водећи кандидати за председничке изборе следеће године, и многи за које се верује да тек планирају да се званично упусте у трку, од Ала Гора до Фреда Томпсона и Њута Гингрича, већ објавили своје књиге, често и уз помоћ унајмљеног професионалног писца или уредника.

Мит Ромни, гувернер Масачусетса, конзервативни републиканац, отац петорице синова, милионер са харвардском дипломом, био би први мормон на челу САД, уколико би победио. У књизи "о кризи и лидерима" препоручује се својим бирачима делећи са њима "тренутке просветљења" али и "стратешке билансе", док Руди Ђулијани, градоначелник Њујорка у време 11. септембра, често у својој промотивној биографији користи спортске изразе и описе, најчешће из света бокса. Обојица промовишу идеју да држава може да се води као успешан бизнис и да они који менаџерски ефикасно умеју да решавају проблеме, треба да буду лидери нације. Није важно какви су им ставови и да ли су на левици или десници.

Хилари Клинтон је као и некадашњи потпредседник Ал Гор – који би, прича се, накнадно могао да јој помрси рачуне, одлучи ли да се после освојеног филмског Оскара врати политици – била ђак и студент одликаш. Едвардс је желео да буде адвокат, и да избави невине из "ковитлаца правне бирократије", док сенатор Барак Обама признаје да га муче расна питања па је у раној младости стицао пријатеље међу политички активним црним студентима, Латиноамериканцима, професорима леве оријентације и феминисткињама. Обама је, како то описује у једној од своје две прозне књиге, пролазио кроз периоде адолесцентског бунтовништва, па не крије да је волео да "дува марихуану или хашиш" или да се напије како би из главе избацио мисли о томе "ко сам ја, у ствари". За разлику од споменутих "бизнис политичара" републикански кандидат Џон Макејн и млади, "не претерано црн", наочит Обама, воле да размишљају о егзистенцијалним питањима, идентитету, части, дужности и сопственим сумњама.

Обама, чије исповести се овде оцењују као "врло аутентичне"открива да је одрастајући научио како да задовољи околину: Људи су пријатно изненађени, исповеда се могући први црни председник САД, кад си љубазан и кад им се смешкаш, кад схвате да су у друштву са добро васпитаним младим црним човеком који "није гневан".

Бунтовништво није била особина некадашње прве даме и могуће прве жене на челу САД, Хилари Клинтон. Критичари су оцрнили њену књигу "Жива историја" (2003), за коју је Морин Дод у "Њујорк тајмсу" рекла да није "ни жива ни историја", а Какутани је добиберио тврдњом да је Хилари прорачунато исполирала своју приватну зону. Од целе приче о Моники Луински и њеном мужу, од Хилари се могло сазнати да је хтела у том тренутку да му као супруга "заврне врат", али он је "истовремено и мој председник". Зато је Хилари љута на "конспирацију десничара" и на Кенета Стара који се политички мотивисан окомио на председника. Циљ "Живе историје" је да сахрани сва питања а не да подстакне нова, замерили су критичари.

Ако то није биографија, јер се из ње не може сазнати ништа што није добро скројено у кабинетима стручњака за имиџ Хилар Клинтон, а није ни политичка анализа, јер су за све криве "завере противника", шта је, онда, ово штиво и слична писанија председничких кандидата? Сувише би лепо и неистинито било рећи да је то мемоарска проза. То су пре пажљиво упаковани пакети са машнама припремљени за неку будућу божићну јелку у тако жељеној Белој кући.