Све оно што ми нисмо били

УМЕТНИК И ВРЕМЕ
Сутра (29.априла) ће у Солуну Биљани Србљановић бити додељена Европска награда Нова позоришна реланост за 2007. годину. Ово важно признање, претходних година су добијали највећи европски уметници из области позоришта, попут Томаса Остермајера, Кристофа Марталера, Оскара Корнушоваса, Јожефа Нађа и нека од најважнијих европских позоришта, као што су Royal Court Theatre и Theatre de la Complicite. 
Ето још једне прилике да Биљана Србљановић буде у средишту интересовања домаће јавности. Када боље размислите, схватићете да у протеклој деценији и није било много дана у којима она, на овај или онај начин, није била присутна у медијима. Ради се, неспорно, о најважнијој појави домаћег драмског стваралаштва на крају XX и почетку XXI века.

У том смислу, велика медијска пажња коју изазива Биљана Србљановић, потпуно је оправдана. Она је заслужена квалитетом и актуелношћу. Биљана пише драме које су извођене у више од педесет земаља света, добитница је многих домаћих и међународних признања, представе по њеном текстовима гледало је много људи. Ипак, стиче се утисак да има много оних који никада нису прочитали ниједан њен комад а опет су се њоме бавили, дискутовали и размишљали о њој. Због чега је то тако?

Први могући одговор на ово питање се намеће сам по себи. Биљана Србљановић је, од самог почетка каријере у позоришту, константно била политички активна на себи својствен начин. Иако није била део некакве политичке странке или организације, увек је отворено и искрено демонстрирала своје политичке ставове. Критиковала је све оно са чим смо били суочени од почетка распада некадашње Југославије. Њени ставови су стално наилазили на опречне, али увек снажне рекације. Чак и у приликама када нису били до краја објективни и аргументовани. Веома често, њени медијски наступи су били до те мере запажени, да би се могли назвати и својеврсним медијским скандалима. Мало је уметника из Србије који су у стању да изговореним речима изазову такав одијум као Биљана Србљановић. Људи на њу реагују снажно. Или је воле, или је мрзе. Ретко су равнодушни. Није претерано закључити ни да је веома мало појединаца из било које сфере јавног деловања о којима се толико говори.

Било би неозбиљно рећи да су њени политички ставови шокантни или необични. Она се залаже са раскид са тековинама владавине режима Слободана Милошевића, свим друштвеним девијацијама и системом вредности који су настали као последица те владавине. У том смислу, далеко од тога да је усамљена у својим политичким запажањима. Многи људи у Србији мисле слично. Многи свакодневно говоре у медијима. Зашто онда сви немају исту тежину као Биљана? Правдати то само оштрином и непосредношћу са којима говори оно што мисли, није довољно.

Да сте у другој половини деведесетих година, којим случајем, били студент на Одсеку за драматургију Факултета драмских уметности у Београду, често бисте били принуђени да причате о Биљани са људима који не знају тачно ни шта је драматургија. Одете на пијацу, упустите се у необавезни разговор са љубазним продавцем кромпира, он вас пита вас шта студирате, ви кажете, а он вас, право ниоткуда, пита: "А шта ти кажеш на ону Србљановићку"? Одете у посету родбини, а они, пре него што вас понуде кафом, опале: "А шта ти кажеш на ону Србљановићку"?

Онда схватите да проблем није био само у ономе шта је говорила, већ и у свему шта је представљала. У земљи у којој успех, традиционално, изазива завист, још и опустошеној економском кризом, диктатуром и ратовима, већина становништва је највећи део своје енергије усмеравала ка пуком преживљавању. Људи су били запуштени, уморни, понижени. У тој атмосфери, појавио се неко ко је био другачији. Неко млад, креативан, амбициозан, интелигентан, дрчан. Неко ко је остваривао успехе у иностранству. Неко ко нас је подсећао шта сви заједно, као друштво, нисмо били. Можда је то било оно што је терало људе да снажно реагују на Биљану, било у позитивном, било у негативном контексту. Не треба заборавити ни то да, у средини каква је Србија, чињеница да је Биљана Србљановић жена, има удела у целој причи...

Многи ангажовани уметници нису на најсрећнији начин успели у томе да превазиђу пад Милошевићевог режима и пронађу нове мотиве за бављење уметношћу. Биљана Србљановић јесте. И даље је присутна у медијима, не само поводима који су у директној вези са професијом којом се бави. Да ли то значи да је њена политичка ангажованост само један део њеног укупног значаја као јавне личности, или да Милошевићево време није у потпуности иза нас? Можда и једно и друго...